Početak Bajernove hegemonije?

„FC Bayern - Forever Number One“ (FK Bajern – Zauvek broj jedan), to je naslov klupske himne nemačkog fudbalskogh rekordera. Ova pesma inače muzičko upitnih kvaliteta, precizno iskazuje kako klub iz Minhena sam sebe doživljava: „Mia san mia“, što na bavarskom dijalektu i bukvalno znači: „Mi smo mi“, a u prenesom značenju: „Mi smo uvek na vrhu“. Koliko li je samo Bajernove profesionalce, trenere, klupske dužnosnike, ali i navijače ljutilo što je klub poslednje dve godine bio bez naslova prvaka. 2012. je to bila velika katastrofa koju su osetili na svojoj koži osvojivši tek drugo mesto u prvenstvu, sramota u finalu Kupa protiv Borusije i zabrljana finalna utakmica Lige šampiona protiv Čelsija, i to na sopstvenom stadionu. Jasno da je Bajern bio ponižen.

Na to se Uli Henes, kao moćni i ambiciozni klupski predsednik, nije mogao samo praviti slep. Pa je došlo do kadrovskih promena. Bezlični Kristijan Nerlinger koji nikog nije inspirisao, morao je svoje mesto sportskog direktora da ustupi istaknutom i nikad zadovoljnom Matijasu Zameru, Dante se pokazao kao sjajno pojačanje obrane, „igrač od 40 miliona“ iz Bilbaoa Havi Martínez je fudbaler koji istovremeno energičan i strateški važan, a Mario Mandžukić u napadu pogađa kako mu se prohte. Henesove mere su očito bile ispravne i odlučujuće: novi kadrovi su postali čvrsti stubovi u celokupnom umetničkom delu fudbalskog kluba iz Minhena.

Tajna uspeha: dugačka klupa, visoki standardi

Dalji ključ za osvajanje titule je fokusiranje celokupnog klupskog osoblja na uspeh. U svakoj fazi sezone, osim jedinog sezonskog poraza protiv Leverkuzena, bavarska volja za pobedom se doslovno mogla opipati. Ekipa je postala šira i uravnoteženija u odnosu na prethodnu godinu. Već odavno igra ne zavisi od jednog Franka Riberija. Za svaku poziciju spremna su najmanje dva igrača, što je značajna razlika u odnosu na ostatak konkurencije u Nemačkoj. Ako se neko oleni, sledeći kandidat s klupe je već spreman za igru. A i ambicije su izuzetno velike: pobedu sa samo jednim golom razlike Uli Henes već naziva „đubretom“.

Trener Jup Hajnkes dobro zna kako svojim načinom rotacije da održi mentalnu i fizičku svežinu igrača i motiviše i one koji retko imaju priliku da igraju. U njegovoj možda poslednjoj sezoni na trenerskoj klupi jednog bundesligaša, ove godine ga možda čeka trostruka pobeda: osvajanje naslova nemačkog prvaka, Kup i Liga šampiona. Bio bi to krajnji uspeh za Hajnkesa i istovremeno veliki teret za naslednika Pepa Gvardiolu.

Mračne strane Bajernove hegemonije

Činjenica da je 23. naslov prvaka u Bajernovoj klupskoj istoriji ove sezone već obezbeđen u 28. kolu, tako rano kao nikad pre u 50 godina Bundeslige, govori u korist brižljivom i detaljnom radu u Minhenu. Ali isto tako i protiv Bundeslige. Sme li se dogoditi da Borusia Dortmund kao dvostruki pobednik 2011. i 2012, kao iznenađenje Lige šampiona, tako rano „napusti igru“, odnosno posustane? Dortmund i nije držao naročit gard ove sezone. Tu bi u međuvremenu trebalo da nastupe kadrovske i finansijske mere. A ni ostatak lige Bavarce nije stavljao pod pritisak: Bajer Leverkuzen je s trećim mestom izgleda više nego zadovoljan, a Šhalke 04 je bio, kao što to često biva, zabavljen najviše samim sobom.

Bavarcima se verovatno sviđa što su ponizili konkurenciju, kao što su se i oni možda osećali poniženo poslednje dve godine, ali za nemački fudbal je ta neuravnoteženost snaga znak za uzbunu. Jer nogomet funkcioniše samo ako je zajamčena napetost, ako postoji stvarna konkurencija. „FC Bayern - Forever Number One“ je za Bajernove navijače melem za uši, ali za ostatak Bundeslige vizija užasa.

Komentar: Tobijas Elmajer
Odg. urednik: Nemanja Rujević