Počinje 25. „Rok am ring“
2. jun 2010.
Koliko god to izgledalo neverovatno, sve je počelo 1985. sa Krisom de Burom, majstorom nežnih nota, iako se danas moto ovog festivala „alternativa u susretu sa metalom u susretu sa elektroklešom“. Zajedno sa U2, Hjuijem Luisom i Forinerom, veličine svog vremena su došle u nemački Ajfel.
Đana Nanini je na bini pokazala svoje grudi, „Saga“ su svirali duže nego što je bilo dozvoljeno, a Marijus Miler Vesternhagen je zahtevao: „Nadam se da će ovde večeras biti puno je**nja“... pre nego što je počeo pesmu: „Jer te volim“.
Na festivalu „Rok am ring“ uvek je bilo previše bendova, tako da niko nije mogao da proprati sve nastupe; onaj ko bi se previše udaljio od svog šatora ne bi više mogao da ga nađe; sanitarije su bile prava katastrofa; pivo je bilo smućkano sa hemikalijama i skupo. I opet, svake godine, u Nirburg u nemačkom Ajfelu dolazilo je po 80 do 85 hiljada ljudi. Zašto?
Karneval rok-muzike
Zato što je to karneval rok-muzike. Tri dana iživljavanja rok-zanosa usred mase istomišljenika. Kampovanje, pijančenje, roštiljanje u domaćoj atmosferi. Nešto što i sami rokeri znaju da cene kod publike. Kako kaže Kampino, pevač grupe „Tote hozen“: „Kao što je Boris Beker uvek govorio u Vimbldonu: lepo je igrati u sopstvenoj dnevnoj sobi: zbog toga rado dolazim ovamo i uživam, i opušten sam. Volimo ove ljude, i oni vole nas.“
Bendovi su se samo ređalli na bini, a publika je umela da se zabavi zabavama zvanim „Circle pit“ – masovnim trčanjem ukrug, ili „Wall of death“ – zaletanjem dve velike mase jedna u drugu, ili vikanjem: „Helga!“
Legenda kaže da je jedan pijani roker 1989. tražio svoju Helgu po festivalskim livadama i da se satim čulo enervantno izvikivanje njenog imena. Otada publika izvikuje to ime na svakom festivalu. Jedino što on baš 1989- nije održan...
Autori: Uli Hoze Anders / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković