Pitanje azila ili pitanje vere? | Evropa | DW | 13.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Društvo

Pitanje azila ili pitanje vere?

Njihova imena su Amir, Jakob ili Nesrin i dolaze iz Avganistana. Imaju novu domovinu – Nemačku, i novu veru – hrišćanstvo. Da li se oni krste samo zato da bi imali bolje šanse da dobiju azil?

„Veoma me pogađa dok slušam kako izgovaraju simbol vere, zato što su toliko euforični“, priča Irmgard Konin, direktorka Fidesa, katoličkog savetovališta za ljude koji se interesuju za religiju u centru Kelna. Ona je ove godine na putu do krštenja pratila petoro izbeglica. Jedan od njih zove se Jakov. „On je toliko strasno u svemu tome da to prosto obogaćuje zajednicu“, oduševljena je Koninova.

Novi jezik, nova religija

Jakov je iz Avganistana. Stigao je u Keln kako bi se konačno krstio. Ima mnogo razloga zbog kojih se ljudi odlučuju da pređu na drugu religiju, kaže Irmgard Konin. „Neki od njih žele da islam iz zemlje porekla jednostavno ostave iza sebe. Kažu da je hrišćanstvo prava religija – religija ljubavi.“ Drugi pak, kaže, na taj način žele da se identifikuju s Nemačkom. „Ako već ovde žive, onda žele da budu hrišćani“, kaže Koninova.

Ali uvek kada se muslimanske izbeglice krste u Nemačkoj i kada prime hrišćanstvo, javlja se sumnja da to rade kako bi poboljšali šanse za dobijanje azila. Diskusija o toj temi rasplamsala se zbog slučaja jednog Avganistanca koji se krstio tokom zatvorske kazne i na taj način sprečio već donesenu odluku o deportaciji. On je tokom hrišćanskog praznika Duhovi ubio u bavarskom izbegličkom centru u Arnšvangu jednog dečaka – a to je osetljiv slučaj i za politiku i za crkvu.

Konsekventno proterivanje počinilaca krivičnih dela

Političari iz gotovo svih nemačkih stranaka odavno zahtevaju da se počinioci krivičnih dela konsekventno proteruju. I ubica iz Arnšvanga trebalo je da bude vraćen u Avganistan, ali je nadležni sud u Minhenu to stopirao. Razlog: sa islama je prešao na hrišćanstvo i u njegovoj domovini mu preti mučenje ili čak smrtna kazna.

Politički pritisak međutim raste. Crkvi se prebacuje da slabo proverava ozbiljnost pokrštenih. Bavarski ministar unutrašnjih poslova Joahim Herman zahteva do crkava i sudova da „podrobno preispitaju da li je neko zaista prešao na hrišćanstvo“. Zamenik predsedavajućeg Savezu nemačkih kriminalističkih službenika Ulf Kih u osnovi je skeptičan kada se radi o krštenjima muslimanskih izbeglica. On smatra da je njihov prelazak na drugu veru „samo trik“ kako bi ostali u zemlji. „Kada je proterivanje jednog počinioca krivičnog dela propalo samo zbog toga što je prešao na hrišćanstvo, onda bi trebalo da saberete dva i dva.“

Da li je ubica zaista bio verujući hrišćanin? Da li je njegov prelazak ozbiljno proveren ili je on hteo da prelaskom na hrišćanstvo samo da se obezbedi dozvolu boravka u Nemačkoj? Adminstrativni sud je za DW saopštio da se radi o komplikovanoj odluci i da se „religiozni identitet jednog čoveka, kao nešto njegovo unutrašnje i lično, može ustanoviti samo na osnovu navoda podnosioca zahteva za azil“. Ali možda bi sami članovi verske zajednice mogli da obave proveru i ustanove da li je prelazak na hrišćanstvo bio istinski ili se radilo samo o činu kojim omogućava dobijanje azila.

Kako se dokazuje vera?

Nadležna Savezna služba za migracije i izbeglice smatra da krštenica nije dovoljan dokaz o prelasku na drugu veru. „Podnosilac zahteva za azil mora da dokaže da bi mu po povratku u domovinu, zbog upražnjavanja vere, pretio progon, što bi bilo relevantno za dobijanje azila u Nemačkoj“, navodi ta Služba u odgovoru na upit DW. I dalje: „Generalno se prebacuje hrišćanskim zajednicama da predano ne prate osobe koje se pripremaju za krštenje.“

U Nemačkoj biskupskoj konferenciji kažu da krštenju i prijemu u crkvu predstoji priprema i provera koja traje mjesec dana. I to važi za sve one koji se pripremaju za krštenje, bez obzira na poreklo i kulturološku pozadinu. Dug i savestan put praćenja nekog do krštenja takođe predstavlja i određenu vrstu zastrašivanja kako ne bi bilo zloupotreba, smatra Klaus Hagedorn, koordinator pomoći izbeglicama u kelnskoj nadbiskupiji. On kaže da ga ponekad zovu oni koji pomažu izbeglicama koji bi krštenjem da spreče njihovo proterivanje: „Mi reagujemo tako što ih ne krstimo“.

Biskupska konferencija Nemačke, ali i Evangelistička crkva u toj zemlji, ne vide vezu između priliva izbeglica i povećanog broja krštenja. Tomas Cimerman iz Evangelističke crkve tvrdi da se u toku protekle godine, u svim priključenim crkvenim zajednicama u diocezi Keln, krstilo manje od deset odraslih osoba.

Strah od progona

Irmgard Konin tokom pripreme za krštenje govori i o temi – azil. Jer, kada konvertiraju, to znači da im u staroj domovini preti progon. „U 99 odsto slučajeva u pitanju je istinski interes da prime veru koja ih oslobađa, ali to predstavlja i opasnost da dođe do razdora s porodicom“, priča dalje Koninova za DW. „Dvojica muškaraca su ove godine zaista odustala upravo zbog toga što im je pretilo proterivanje. Strahovali su od represalija u svojoj domovini“.

Reklama