Pisma bez potpisa – svedočanstva iz DDR-a | Mozaik | DW | 26.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Sloboda mišljenja

Pisma bez potpisa – svedočanstva iz DDR-a

„Pisma bez potpisa“ – to je bio naziv jedne radijske emisije u kojoj su se od 1949. do 1974. čitala anonimna pošta iz socijalističkog dela Nemačke. Toj emisiji posvećena je sada jedna izložba u Berlinu.

Voditelj Ostin Harison (levo) i njegov tim čitaju „Pisma bez potpisa“ iz DDR-a

Voditelj Ostin Harison (levo) i njegov tim čitaju „Pisma bez potpisa“ iz DDR-a

Demokratija u kojoj nema slobode štampe i mišljenja je čist nonsens. Zato je još apsurdnije ime koje je socijalistička diktatura u podeljenoj Nemačkoj dala sebi 1949. godine – Nemačka Demokratska Republika (DDR).

Naravno da je medijima tamo upravljala država. Kritika vlastodržaca zbog stanja u zemlji ne samo da je bila nepoželjna, već je bila i opasna. Ako neko u očima klike na vrhu zbog pogrešnih pogleda postane nepoželjan, lako može da završi iza rešetaka. Uprkos tome, mnogi istočni Nemci svesno su rizikovali. A tu im je od pomoći bio – BBC (British Broadcasting Corporation).

Program na nemačkom jeziku pokrenut je u Londonu već 4. aprila 1949.. Ciljna publika bili su ljudi u sovjetskoj okupacionoj zoni, od koje je pola godine kasnije nastao DDR. Njihovu svakodnevicu od samog početka oblikovalo je nezadovoljstvo političkom i ekonomskom situacijom. A ako ste želeli da iskažete svoj nezadovoljstvo, onda je BBC bio prava adresa za to. Još konkretnije: emisija „Pisma bez potpisa“.

40.000 anonimnih pisama

Od te emisije nastala je istoimena izložba koja može da se vidi do oktobra ove godine u berlinskom Muzeju komunikacija. Tamo se može čuti i glas Ostina Harisona koji je skoro 20 godina vodio emisiju, do prestanka emitovanja 1974. „Pišite nam gde god da ste i šta god da vam je na srcu“, glasio je moto tog Britanca i njegovog nemačkog tima. Odziv je bio ogroman: oko 40.000 pisama je za 25 godina stiglo preko tajne adrese u Zapadnom Berlinu u BBC u London.

Londonski radio poznat je i po tome što je u nacističko vreme prenosio između ostalog i poznati govor Tomasa Mana. Na tu tradiciju nadovezala su se i „Pisma bez potpisa“, samo što u ovom slučaju reč nije imao svetski poznati pisac, već nepoznati građani DDR-a koji su na papir stavljali svoje želje i nade. Potom bi pisma u studiju BBC bila snimana i emitovana svakog petka uveče u 20:15.

Tomas Man obraćao se nemačkim slušaocima tokom Drugog svetskog rata preko BBC-ija

Tomas Man obraćao se nemačkim slušaocima tokom Drugog svetskog rata preko BBC-ija

Pismo „zazidane“

Nakon izgradnje Berlinskog zida 1961. jedna žena je napisala da su ljudi na istoku „postali veoma obeshrabreni“. Ona je optužila predsednika sovjetske vlade Nikitu Hruščova zbog njegovog omalovažavajućeg opisa kamene granice, koja će, kako je rekao, doneti „ljudima nešto neprijatnosti“. Anonimna autorka ovog pisma, koja sebe opisuje kao „zazidanu“, pominje i tadašnjeg gradonačelnika Berlina, a kasnijeg kancelara Vilija Branta. Kako bi bilo dobro da je on mogao lično Hruščovu da ispriča o „nečuvenoj patnji njegovih zemljaka“, napisala je ta nepoznata žena BBC-ju.

Anonimna pisma stizala su iz svih krajeva DDR-a

Anonimna pisma stizala su iz svih krajeva DDR-a

Želja za slobodom je svih tih godina igrala ogromnu ulogu u pismima iz svih delova DDR. Nakon što su decenijama bila zaboravljena, ponovo su pronađena. Za to bi trebalo zahvaliti autorki i prevoditeljki Suzane Šedlih. Kada je pre nekoliko godina pretraživala arhive BBC, pronašla je originale i 2017. objavila knjigu „Pisma bez potpisa. Emisija BBC, izazov za DDR.“ Iz toga je sada proistekla multimedijalna izložba.

Štazi otkriva i hapsi učenika

Posebna je priča o Karl-Hajncu Borhartu, rođenom 1952. u Grajfsvaldu u Pomeraniji. Krajem 1960-ih on je poslao svoje prvo pismo u London. U jednom od pisama on piše da još uvek ide u školu i da možda zbog toga „još uvek ne može sve da sagleda na pravi način“. Ali, napominje da ga interesuje to kako je ova država mogla tako dugo da opstane. „Jer, kada razgovarate s ljudima, teško da možete da pronađete bilom koga ko je oduševljen ovom državom.“ On je tu činjenicu mogao da objasni samo kao posledicu „straha od pojedinih građana“.

Tinejdžer je za svoja razmišljanja i hrabrost platio visoku cijenu. Godine 1970. mu je u trag ušao Štazi (Ministarstvo za državnu bezbednost DDR-a). Na teret mu je stavljeno da je „održavao veze s državnim neprijateljima“ i „huškao protiv države“. Kazna: dve godine zatvora, a jedan deo uslovno. Karl-Hajnc Borhart ni danas, 50 godina kasnije, sebe ne vidi kao žrtvu propagandnog rata. „Ja sam imao šansu da širim svoje stavove.“

Fotografije Karl-Hajnca Borharta iz policije 1970. godine

Fotografije Karl-Hajnca Borharta iz policije 1970. godine

Pohvala za DDR

Suzane Šedlih otkrila je tokom svog istraživanja različite stvari. Između ostalog i zapetljane tekstove na lošem nemačkom koji hvale socijalistički režim. Bili su zastupljeni svi društveni slojevi: radnici, studenti, deca, mladi, nastavnici, seljaci, visoko obrazovani svet. „Pisma su dolazila iz svih krajeva DDR.“

Za autorku Šedlih nema sumnje da se BBC emisijom „Pisma bez potpisa“ ciljano ustremio na DDR. Ali ona ipak ne smatra da je ta emisija bila čista propaganda, jer je bila „veoma odmerena“. Tome u prilog ide i to što je Ostin Harison u emisiji čitao i ona pisma u kojima je kritikovana britanska politika ili američki rat u Vijetnamu.

Kraj emitovanja emisije usko je povezan sa opuštenijom politikom Vilija Branta između Istoka i Zapada početkom 1970-ih. Emitovanje je prekinuto nakon što su obe Nemačke 1973. godine primljene u Ujedinjene nacije. To je bilo „kvazi priznanje“ DDR, ocenjuje danas Suzane Šedlih. To je na neki način bilo i cementiranje podele između dve Nemačke. BBC je naredne godine prestao sa emitovanjem „Pisama bez potpisa“, nakon skoro 25 godina.

Emisija „Pisma bez potpisa“ emitovana je do 1974. godine

Emisija „Pisma bez potpisa“ emitovana je do 1974. godine

Težnja za slobodom je uvek tu

Da je onda bilo interneta, takva emisija teško da bi mogla i da se zamisli. Ali uprkos svim razlikama, Suzane Šedlih današnje društvene mreže i njihovu funkciju poredi s tadašnjim analognim radijom. „Mogu da se razmenjuju ideje, posebno u režimima koji nisu toliko slobodni.“ I mogu da se uspostave mreže za organizaciju političkog otpora.

Da je ta priča aktuelna i danas potvrđuju i imena koja se pominju na izložbi, poput nemačko-turskog novinara, Denisa Judžela, pakistanske dobitnice Nobelove nagrade za mir Malale Jusafazi ili saudijskog blogera Raifa Badavija. Njegova je i rečenica: „Hiljadu udaraca bičem zbog toga što sam rekao šta mislim.“ A Suzane Šedlih kaže: „Težnja za slobodom je naravno uvek tu – nekad na radiju, danas u internetu“. Nekad anonimno, a nekad potpuno otvoreno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM