Pištolji pod slamaricom | Evropa | DW | 12.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

analiza

Pištolji pod slamaricom

Na svetu samo građani SAD poseduju više oružja od građana Srbije. Došlo je uglavnom sa frontova devedesetih, ali do danas nije vraćeno ili registrovano. Posledice po društvo su razorne, a država decenijama nemoćna.

„Kako misliš odakle mi pištolj u kući? Doneto, jebiga, sa ratišta. Ćale je bio u vojsci i poklonili su mu. Nije imao dozvolu, ali nije je niko imao tih godina. Teška vremena, morao si da imaš nešto.“ Mladenu je to savršeno logično – bio rat, otac u ratu, pa je red da donese neku uspomenu. I tako je u sefu njihovog beogradskog stana završila ta mala Zastavina verzija sovjetskog tetejca sa ugraviranom petokrakom i slovima „SFRJ“ na dršci. „Ćale mi je pokazivao kako izgleda, ali mi naravno nije davao. Ali ja sam brzo naučio da sam otvorim sef, pa sam se kao klinac hvalio ortacima“, kaže Mladen (pravo ime poznato redakciji), mladić od blizu trideset godina.

Može da zatreba…

Niko ne zna koliko ilegalnog oružja imaju građani Srbije. Čak i zvaničnici barataju tek labavim procenama, kažu da se brojka kreće između 200.000 i 900.000 pištolja, pušaka, bombi, zolja… Stručnjaci licitiraju dalje, kažu oko milion, koliko otprilike ima i legalnog oružja u posedu građana, pa još toliko u posedu Vojske, policije i privatnih službi obezbeđenja. A to bi značilo da svaki drugi punoletni građanin Srbije ima pristup vatrenom oružju. Liste po broju cevi po glavi stanovnika koje povremeno objavljuju strani magazini specijalizovani za oružje Srbiju redovno stavljaju na tužno drugo mesto iza nedostižnih Sjedinjenih Država.

Serbien Predrag Petrović (DW/N. Rujević.)

Predrag Petrović: U Srbiji postoji kultura naoružavanja

Nema dileme da je najveći deo oružja došao sa ratišta devedesetih, naprosto odnet iz magacina bivše JNA ili paravojnih trupa. Dok se tuđa i sopstvena krv prolivala niko nije mnogo brigao da tačno popiše ko je kakvo oružje zadužio. Svo to oružje je veoma upotrebljivo, kaže Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Recimo, kada sam služio vojni rok bili su neki kalašnjikovi povučeni sa ratišta jer su zvanično imali oštećenje cevi od 80 odsto. Ali oni su gađali u centar. To je žilavo naoružanje, ne bi se toliko dugo koristilo po svetu da nije tako dobro, nažalost“, kaže Petrović za DW.

No i nakon ratova je oružje uzimano iz magacina policije i vojske. Recimo tokom Petooktobarskih protesta kada je iz beogradske policijske stanice Stari Grad odneto 500 komada oružja koje je završilo u rukama Zemunskog klana. Bilo je toga još, a ima i danas – sredinom novembra je tek redovnom kontrolom primećeno da u magacinu Vojske u Ostružnici nedostaje 70 pištolja, pet pušaka i dva sanduka municije.

Osim toga, Balkan je čvorište šverca svega i svačega, tu ni oružje nije izuzetak. Oružje koje se prodavalo ide mahom put zapadne Evrope – zbog cene, kaže Petrović: „Ovde pištolj može da se kupi na crno za 100 ili 150 evra, a tamo se prodaje iznad 1.000 evra tako da je profit ogroman. Ovde govorimo o švercu na sitno, ukoliko treba za neko krivično delo. Zabeleženi su i slučajevi da naši gastarbajteri ponesu dva, tri komada oružja, znaju nekog u kraju u zemlji u kojoj žive, pa zarade par hiljada evra.“

I legalno prodato oružje završava u rukama kriminalaca ili čak terorista. Srbija je u prethodne četiri godine prodala mahom sitnog oružja na Bliskom istoku za 194 miliona evra, ali se to oružje proslavilo i u svetskim vestima. Može se videti na fotografijama u rukama džihadista Islamske države. Nekoliko starih kalašnjikova kragujevačke Zastave korišćeno je tokom napada u Parizu kada je ubijeno 130 ljudi. Tu je nađen i poluautomatski pištolj Zastava M92 koji je prodat pre tri godine firmi Century Arms iz SAD. To je tek digresija u srpskoj problematici sa ilegalnim oružjem.

Može da zatreba…

Razgovori u fokus grupama pokazali su da u Srbiji preovladava blagi teksaški odnos prema vatrenom oružju – bolje da ja imam, nikad se ne zna… Oko 70 odsto građana se oseća bezbedno, ali je poražavajuće što se ne osećaju bezbedno zbog policije ili drugih institucija, već jer se uzdaju u sebe, prijatelje, komšiluk… „Na ovim prostorima postoji kultura zadržavanja i čuvanja oružja kroz istoriju. Od ustanaka i kubure pa nadalje“, kaže Predrag Petrović. „Tu kulturu vidite na raznim slavljima kada se krene sa šenlučenjem. To je i statusni simbol, pištolj i puška pokazuju moć.“

Serbien Handfeuerwaffen Arkan (Getty Images/AFP/M. Vukadinovic)

Šenlučenje, kriminal, rat - Željko Ražnatović Arkan

Petrović dodaje da je problem „konstantna nestabilnost“ i veliki broj oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije u poslednjih 25 godina. „Sada imamo nove pretnje, te terorizam te migrantske tokove, a sa televizije ne čujemo smirujuće tonove od strane predstavnika državnih organa nego upravo suprotno – da smo izloženi velikim pretnjama, državnim udarima, destabilizaciji Srbije. To sve plaši ljude.“

Pa ipak, crne hronike tabloida malo kad donesu vest da je nekome oružje pomoglo da se odbrani. Uglavnom se piše o zlu koje se takvim oružjem nanosi. Recimo primer iz Žitišta gde je u julu ljubomorni muškarac krenuo u amok, ubivši bivšu suprugu i još četvoro ljudi te ranivši 22 osobe. Koristio je ilegalni kalašnjikov. Prema sopstvenom iskazu, koji je tabloidima doturen iz policije, ubica je hteo da ponizi novog partnera svoje bivše žene i kaje se što je počeo da puca. „Da nije imao kalašnjikov ne bi pobio tolike ljude. Verovatno bi naneo neku štetu, ali to ne bi bio taj obim“, kaže Petrović.

Centar za istraživanje javnih politika je prošle godine na osnovu medijskih tekstova analizirao 400 slučajeva zloupotrebe oružja u Srbiji. Utvrđeno je da je za nedela u 120 slučajeva korišćeno ilegalno oružje, a u samo 22 slučaja legalno. U ostalih 258 slučajeva poreklo je nepoznato. „Mada nepotpuni, ovi podaci nam signaliziraju da se u konfliktnim situacijama šest puta više koristi neregistrovano oružje. Kada bi se ono legalizovalo, počinioci bi, zahvaljujući bazi podataka, brže bili otkriveni“, rekla je tada medijima Svetlana Đurđević Lukić, bivša direktorka tog Centra (koja je preminula ovog septembra). Polovina od 35 ubistava žena u porodičnom nasilju prošle godine izvršena je vatrenim oružjem – mahom nelegalnim.

Samo legalizacija nije dovoljna, smatra Petrović: „Nije problem što oružje stoji, nego što ga građani prilikom svađa i razmirica – koriste. Društvena i politička situacija podstiče frustracije i posezanje za oružjem. I ne radi se samo o vatrenom oružju – po novinama stalno imate izveštaje o ubistvima hladnim oružjem, čekićem ili drugim alatom. Ako neko nekome želi da nanese zlo, iskoristiće šta može. Dakle samo legalizacije nisu rešenje već treba raditi šire jer je društveni kontekst mnogo važan.“

Jalove akcije legalizacije

A kako stojimo sa famoznim legalizacijama? U pitanju je zapravo dil koji država nudi svima koji su ovako ili onako nabavili oružje, a za njega nemaju dozvolu. Dok traju postupci legalizacije – u pravilu po nekoliko meseci – svako može predati oružje u policijskoj stanici i nikada neće biti krivično niti prekršajno gonjen jer je to oružje nelegalno kupio i posedovao. Takođe, može se tražiti i registracija oružja i tada je procedura redovna: časovi pucanja u streljani, lekarski pregled, bezbednosna provera, plaćanje poreza…

Iz odgovora Ministarstva unutrašnjih poslova na upit DW proizilazi da je u sedam akcija legalizacije od 1992. do danas u legalne tokove prevedeno oko 100.000 komada oružja. Ubedljivo je najučinkovitija bila akcija ona tokom „Sablje“ nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Tada su građani predali 47.852 komada oružja i podneli još 34.917 zahteva za legalizaciju. Vraćeno je preko dva miliona metaka. Dalje je išlo traljavo – tako je 2007. u legalne tokove prešlo 8.445 komada oružja, onda osam godina država nije radila ništa, prošle godine je prikupljeno 7.545, a u postupku legalizacije ove godine svega 1.410 komada. „Javnost je o početku poslednje akcije legalizacije saznala iz saopštenja MUP, bez prethodne najave i medijske kampanje, odnosno konsultacija sa zainteresovanim akterima o tome kako postići što bolje rezultate“, kritikuje Centar za istraživanje javnih politika u prošlomesečnoj analizi.

Kosovo Handfeuerwaffen serbischer Polizist (picture-alliance/dpa/S. Stankovic)

Većina oružja dolazi sa ratišta: Srpski borac blizu Glogovca pred početak bombardovanja 1999.

Zakon o oružju i municiji donet prošle godine, podsećaju u MUP-u, dozvoljava samo periodično raspisivanje postupaka legalizacije. No stiče se utisak da oni koji nisu vratili oružje do sada, neće pohrliti ni ubuduće, sve i da su akcije mnogo češće. „To su skromne brojke za petnaestak godina legalizacija. Treba pokrenuti širu akciju, možda stalnu, i intenzivnije raditi na tome. Inicijative bi morale da budu mnogo vidljivije“, kaže Petrović. Podseća da su pojedini okruzi ili države u SAD čak plaćali građanima da vrate oružje – uspeh je uvek bio skroman. „Ciljna grupa koja drži oružje da bi ga nekada eventualno upotrebila – neće da ga preda. Zato pre svega treba raditi na tome da oružje ne dospe u ilegalne tokove.“

Mladen iz Beograda sa početka priče kaže da je „ćale“ u međuvremenu registrovao starog tetejca. I dalje je u sefu, lakiran i uglancan, samo legalno. „Iz njega nikad nije opaljen metak. Šenlučenja i slavlja ne dolaze u obzir“, tvrdi on. Doduše, možda će nekada zatrebati. „To znači bezbednost. Znaš i sam kakva su vremena. Već su jednom pokušali da nam provale. Digli smo dreku u kući, vikali dodaj pištolj, dodaj pištolj... otišli su. Da li pištolj šljaka? Valjda, nismo probali. Ma šljaka to petsto godina.“