Peći u kojima je goreo plamen Holokausta | Politika | DW | 26.01.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

kultura sećanja

Peći u kojima je goreo plamen Holokausta

Bili su ugledna porodična firma. Predano su gradili sve modernije krematorijume – za koncentracione logore. Kratka istorija firme „Topf & sinovi“ koja je omogućila da se u Aušvicu spaljuje 9.000 tela dnevno.

Krematorijumi su bili važan deo u lancu smrti u Aušvicu

Krematorijumi su bili važan deo u lancu smrti u Aušvicu

Aušvic, Buhenvald, Dahau, Mauthauzen: u koji god su koncentracioni logor ušli saveznički vojnici, nailazili bi na brda leševa i krematorijume na kojima je stajao logo J.A. Topf & Söhne (J.A. Topf & sinovi). To poznato porodično preduzeće upustilo se u poslove sa SS-om isporučujući opremu za logore za masovno uništavanje ljudi.

Svetski poznata firma iz Erfurta

Preduzeće koje je 1878. osnovao Johanes Andreas Topf specijalizovalo se za proizvodnju uređaja za pivare i izvozilo proizvode u celi svijet. Nakon Prvog svetskog rata, šefovi firme otkrili su novu lukrativnu delatnost: proizvodnju peći za gradske krematorijume. U Vajmarskoj Republici ovo preduzeće je postalo vodeće na tržištu zbog „maksimalnog poštovanja pijeteta umrlih“.

Nakon dolaska Hitlera na vlast, poslovi su nastavili da teku odlično. Direktori Ludvig Topf i njegov brat Ernst Volfgang Topf – obojica pripadnici Hitlerove nacionalsocijalističke partije – sa prozora radne sobe mogli su videti Etersberg, mesto na kojem su nacisti 1937. podigli koncentracioni logor Buhenvald.

Braća Topf: Ludvig i Ernst Volfgang

Braća Topf: Ludvig i Ernst Volfgang

Taj logor prvi je nauručio peći za kremiranje tela. Rastući broj mrtvih, koji su podlegali mučenju i raznim bolestima, predstavljao je problem za nacističku upravu ovog logora. Nakon napada na Poljsku 1939, logori su se punili novim zatočenicima. U Buhenvaldu je počelo masovno stradanje.

Još pre početka rata, SS se raspitivala o mogućnostima korišćenja peći u koncentracionim logorima. Glavni inženjer Kurt Prifer je u maju 1939. napravio prvi nacrt mobilne peći za kremiranje koja je radila na lož-ulje.

„Ta peć je predstavljala radikalni raskid sa zakonom i kulturom dostojanstvenog sahranjivanja. U njoj su leševi ljudi spaljivani kao da su otpad“, napisala je kustoskinja Memorijalnog centra Anegret Šile u dvorištu nekadašnje fabrike.

Ko će napraviti najbolju peć za fabriku smrti?

Prvi uspeh ohrabrio je konstruktora i inženjera Kurta Prifera. Uskoro je SS-u sam ponudio novo i još efikasnije rešenje: peć sa dve komore za spaljivanje leševa. Model je u novembru 1939. počeo da se koristi u logoru Dahau.

Nakon toga je ambiciozni inženjer konstruisao svoju prvu stacionarnu peć za masovno spaljivanje tela u koncentracionim logorima. Firma je bila toliko ponosna na učinak da je čak patentirala model.

„Stav Kurta Prifera, koji se isticao inicijativom i nedostatkom moralnih skrupula, bio je simptomatičan i po pitanju zapošljavanja tehničkog kadra“, kaže Ridiger Bender, predsedavajući Fondacije za sećanje Topf & sinovi. Ističe da vodeći inženjeri nisu bili ubeđeni nacisti.

„Preduzeće niko nije prisiljavao da gradi krematorijume. Naprotiv, oni su pokušavali da se izbore protiv konkurencije, u koju je spadalo i berlinsko preduzeće Heinrich Kori“, kaže Šile. U pismima SS-u stalno je stajalo „sa radošću ispunjavamo važe naloge“.

Logo firme na vratancima krematorijuma u Aušvicu

Logo firme na vratancima krematorijuma u Aušvicu

Nakon odluke nacista da od Aušvica naprave centralno mesto Holokausta, saučesništvo u zločinu firme iz Erfurta poprimilo je nove dimenzije. „Nakon što je SS u Aušvicu otkrila da se sa gasom ciklon B u nekoliko minuta mogu ubiti hiljade ljudi, njihov najveći problem je bio kako da se bez traga oslobode tako velikog broja telaE", pojašnjava Šile. Efikasne peći firme „Topf & sinovi“ bile su rešenje.

U avgustu 1942. došlo je do sastanka između oficira SS i inženjera Kurta Prifera. Dogovorena je gradnja tri velika krematorijuma. Kasnije su isporučena još dva. U leto 1944. se u Aušvicu dnevno spaljivalo do 9.000 leševa.

Uspesi inženjera Prifera bili su trn u oku njegovih kolega. U septembru 1942. je njegov šef šef Fric Zander predstavio inovaciju – „peć koja neprekidno spaljuje leševe po principu pokretne trake“.

Znali su za Holokaust

Kako bi peć instalirali i pustili u pogon, tehničari iz Erfurta, među njima i montažer Hajnrih Mesing, proveli su dosta vremena na licu mesta u Aušvicu. Odlično su znali šta se tamo zbiva.

Pri tome je Mesing bio član Komunističke partije Nemačke koju su nacisti progonili. Ali njegova shvatanja ga nisu sprečila u savesnom i brzom ispunjavanju radnog naloga. „Teoretski je mogao da sabotira stvar, ali to nije uradio“, kaže Bender.

Pa da li je veliki novac bio motiv? Teško. Jer, prema procenama, firma „Topf & sinovi“ je početkom četrdesetih od mašina za Holokaust ostvarivala tek dva odsto svoje dobiti.

Ludvig Topf je počinio samoubistvo nakon kapitulacije Nemačke. Čim ga je američki oficir informisao o predstojećem hapšenju, on je stavio kapsulu cijanida u usta i umro. U oproštajnom pismu je naveo da nije kriv. „Uvek sam bio pristojan – što je suprotnost ponašanju jednog naciste i to celi svet zna“, stajalo je u pismu.

Njegov brat Ernst Volfgang pobegao je iz ruske u okupacionu zonu zapadnih saveznika gde je ponovo podigao firmu. Istraga protiv njega je obustavljena. Tek knjiga jedne žrtve pod nazivom „Vlast bez morala – dokumentarni film o SS-u“ podsetila je zapadnonemačku javnost o ranijem radu firme. Nakon što joj je odbijen kredit, firma Ernsta Volfganga je bankrotirala.

Glavni inžinjer Kurt Prifer je umro 1952. u sovjetskom zarobljeništvu

Sve do pada Gvozdene zavese i ujedinjenja Nemačke nije bila poznata nacistička pozadina firme, koja je konfiskovana u DDR te je tek 1994. otišla u stečaj. Javnost je alarmirana tek kada su naslednici pokušali da povrate delove firme i pokrenuo posao.

Da se ne zaboravi

Hartmut Topf, praunuk osnivača firme, po zanimanju novinar, svoj je životni zadatak video u tome da istraži priču porodice i da je ostavi narednim generacijama. „Nakon pada Gvozdene zavese pojavila se vest u novinama da neka gospođa Topf iz Zapadne Nemačke traži restituciju preduzeća u Erfurtu“, kaže ovaj 85-godišnjak.

Hartmut Topf

Hartmut Topf

„To je za mene bio signal da nešto uradim. Rekao sam da novac koji je ostao mora biti utrošen u udruženja žrtava i za političko obrazovanje“, izjavio je Hartmut Topf.

Gradski oci Erfurta najpre nisu bili oduševljeni njegovom idejom da se u okviru preduzeća podigne Memorijalni centar. Ali Hartmut Topf i njegovi istomišljenici su se izborili da do toga dođe. Od 2011. se u bivšoj zgradi uprave nalazi mesto sećanja – izložba sa stalnom postavom koja informiše o istoriji preduzeća.

I u Poljskoj je Hartmut Topf dočekan sa podozrenjem. Kada je pre dve godine došao u posetu Aušvicu i kada se predstavio, jedan stariji čovjek na ulazu u muzej je rekao: „Vaše ime ovde ne zvuči dobro!“ Hartmut mu je odgovorio: „Znam, zato sam i došao.“

Pogledajte video 05:00

„Nisu svi naučili lekciju“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android