Pas | Mozaik | DW | 03.10.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Pas

Ono zloslutno režanje pred napad preobratilo se najedanput u sanjiv, dobroćudan, urlik, a čeljust se još jedanput široko razvukla kao pri zevanju. Najljuće neprijateljstvo se preobratilo u otada nezabeleženu ljubav.

Kunstwerk Der Hund von Nina Pops

Zloslutno režanje preobratilo se u sanjiv urlik (Na fotografiji Cutout 46: Nine Pops)

Piše: Žarko Radaković

Jedne noći, u nekoj pustoj ulici u četvrti Beograda poznatoj kao Senjak, napao me je manji čopor pasa čuvara tamošnjih kuća – ne sećam se šta sam tamo tražio, ali sećam se, kao da je to bilo danas: svi psi behu nemački ovčari – i kada mi je, tada, jedan od pasa, lajući iskidanim promuklim urlicima, besan, skočivši sa ograde jednog dvorišta levo od mene, propevši se na zadnje noge, položio prednje šape na moja ramena – najedanput je bio visok koliko i ja – te mu se glava našla u visini moje, te smo se našli licem u lice, oči u oči – a sve to se odigralo tako munjevito da nisam stigao ni da se uplašim, ni da trepnem, ni zadrhtim – a, opet, u jednom delu moje svesti se, ipak, sve odvijalo sporo, razvučeno, gotovo rasplinuto – te sam, kao u usporenom filmu, ugledao širom otvorene čeljusti razjarene zveri, pa i onaj zamagljeni sjaj u raspomamljenim očima – te sam osetio i onaj poslovični zadah i jaru koja je dopirala iz samog grotla podivljalosti možda baš pitome domaće životinje – i baš kada su zubi, očnjaci kao ekseri, u vilicama zategnutim i razvučenim do one krajnje tačke kada se klatno vraća na početnu poziciju – dakle, pred ono ubitačno škljocanje, pred kobni ujed – osetio sam, najedanput, u sebi neku krajnje nerastumačljivu razgaljenost iz koje je odmah, nikome jasno zašto, a najmanje meni samom, provalio zaista iskren, gotovo nežan, dakle, sasvim prijateljski smeh, a odmah zatim i reči „gde si, prijatelju“.

I odmah sam krajičkom pogleda i ivicom svesti registrovao reakcije na licu životinje: Ono zloslutno režanje pred napad preobratilo se najedanput u sanjiv, dobroćudan, urlik, a čeljust se još jedanput široko razvukla kao pri zevanju. Jezik, prethodno neuočljiv i povučen iza zuba, sada se naglo razvukao i raširio, rastegnuvši se sve do moga čela i najmekše se prilepio uz moju kožu, liznuvši me još nežnije niz nos i obraze. Onaj bezlični sjaj zla u plamenu razjarenih očiju najedanput se preobratio u najosobitiju živost i žar raznežene ličnosti i najdobroćudnijeg karaktera. Najljuće neprijateljstvo se iz taka preobratilo u otada nezabeleženu ljubav. I izustio sam, sada baš umireno, „a gde si mi ti, čuvaru moj“. I samo nekoliko trenutaka prethodno razjarena zver se preobratila u najpitomiju domaću životinju i najpomirljivije je zacvilela kao da je htela da kaže „gospodaru moj“. Gotovo da mi je ta novonastala prisnost i zasmetala, te sam, brže-bolje, spustio šaku na šapu životinje na mojim grudima, pokušavajući da je odgurnem. Rekao sam „dragi psu, vidiš da ja nisam neprijatelj“. Pas je počeo tako snažno da maše repom da je pokrenuo baš snažna vazdušna strujanja. I krenuo je da me liže po šaci. Osetio sam vlažnost na koži. Baš mi je bilo neprijatno. I odgurnuo sam životinju. Okrenuo sam joj leđa. Zakoračio sam u noć. Žurno sam koračao niz ulicu. Svom svojom odlučnošću sam se trudio da se izgubim u magli te, inače, tako mrkle noći. U jednom trenutku sam i potrčao.

Zarko Radakovic

Žarko Radaković: književnik i prevodilac

Pas se, međutim, nikako više nije odvajao od mene. Pratio me je. Kretao se za mnom na svim mogućim razdaljinama. Čas je išao neposredno uz moju nogu. Čas je zaostajao i po nekoliko metara. Čas se gubio iz mog vidokruga i tada sam odlično čuo njegov lavež. U jednom trenutku je istrčao pred mene, legao na trotoar i krenuo da se valja, i zarežao je kao da je rekao „češi me“. U sledećem trenutku se u jednom skoku popeo na plot oko jednog dvorišta i krenuo da laje na mene kao da je hteo da mi ispriča šta mu se sinoć dogodilo. Nešto kasnije je mahnito pojurio za mačkom, ali je, pošto sam ja skrenuo u jednu od poprečnih ulica, odustao od toga i opet pojurio za mnom. Drugim rečima, i kada sam stigao do svoga stana, nije se taj pas odvajao od mene. Legao je na otirač za noge ispred ulaza i tu ostao do ujutru. Dok sam bio na poslu, čekao me je ležeći ispod klupe u parku nedaleko od firme. Jeo mi je iz ruke. Zalajao je na svakoga ko me je iole neprijateljski pogledao. Jedanput su me u predgrađu napali psi uličari. Razjurio ih je jednim jedinim lavežom. Sedeći u svojoj radnoj sobi i prevodeći sa nemačkog jezika knjigu Ogled o zamoru Petera Handkea, izgovarao sam neke nemačke reči na koje je on, nemački ovčar, reagovao sa najvećim razumevanjem. Dakle, ostali smo nerazdvojni. Do kraja. Za uvek. Na život i smrt. I kada sam otišao u inostranstvo, u emigraciju, kao da smo se sve vreme dopisivali… U najmanju ruku smo mislili jedan na drugog.

DW.COM