Partizan, nobelovac i bluzer | Mozaik | DW | 22.12.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Partizan, nobelovac i bluzer

Datum je višestruko iritantan. Dan Armije. Dan kada je umro Džo Koker. Ili Semjuel Beket. Dan kada je Prva proleterska doživela vatreno krštenje. Kako su se trojica ljudi sreli u suton onoga što je bila Jugoslavija.

Petokraka i krst - sahrana Pera Ćetkovića

Petokraka i krst - sahrana Pera Ćetkovića

Pokušavam da zamislim šta bi Semjuel Beket rekao Peru Ćetkoviću, da su se kojim slučajem sreli. Rekao bi možda: „Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti...“ Beket kao da je opisivao političku kastu iz godine 2018.

Petar Pero Ćetković bi ga samo čudno pogledao. Za čoveka od akcije egzistencijalno drhtanje je prevelik luksuz. Pero je rođen u selu Mužovići kod Cetinja 1907. Tamo, kao u većini sela na Balkanu, danas gotovo da nema nikoga.

Mistika otpora

Cetinjski gimnazijalac i beogradski pitomac Kraljevske vojne akademije, a potom i oficir, smatrao je, kao većina Crnogoraca, da ljudska egzistencija nikako ne može biti apsurdna ako ti istorija pruži priliku da se pobiješ sa jačim od sebe. Tako je Pero Ćetković 21. decembra 1941. na prvom postrojavanju Prve proleterske brigade stajao pred Prvim lovćenskim bataljonom kao njegov komandant.

Samuel Beckett

Beket (1987)

Može se reći da su tog decembra 1941. on i Semjuel Beket bili saborci, pošto je još uvek nepoznati pisac iz Irske, koji je bio rođen tek nešto više od godinu dana pre Pera Ćetkovića, zbog ljubavi prema svojoj pijanistkinji Suzan i prema francuskom jeziku ostao u okupiranom Parizu i priključio se francuskom Pokretu otpora.

Na Pera Ćetkovića čekaće skoro sve što će posleratna partizanska vlast potpomognuta filmom pretvoriti u mit, a što je, dok se zaista dešavalo, bila surova, darvinistička borba – građanski rat i otpor okupatoru u isti mah. Stanice te epske muke još uvek imaju jezivoslavni prizvuk: Igmanski marš u kojem je januara 1942. Ćetković bolje od drugih znao kako da sačuva svoje ljude. Naredio je borcima da se što više utople, da obuću namažu lojem te da zatvarače iz pušaka stave u džepove da se ne bi zamrzli.

Ono što nije pisalo u prigodnim govorima, a bila je činjenica – neprijatelj je već bio odustao od taktičkog opkoljavanja, povukao je jedinice. Partizanski usiljeni marš na minus četrdeset nije bio vojno neophodan. Kao ni docnije muke koje su prošli promrzli borci na operacionim stolovima u Foči.

Zdravko Šotra 1983. nije mario za takve finese snimajući film „Igmanski marš“. Gotovo antički smisao za suprotstavljanje heroja sudbini kombinovano sa dobro razrađenim tehnikama jugoslovenskog vesterna, zacementiravši još jedan mit.

Pero Ćetković će ostati upamćen i kao komandant jedinice koja je osvojila jako italijansko uporište u Prozoru februara iste godine. Ispostavilo se da Tito posle prvog neuspelog pokušaja da osvoji strateški važnu kasabu nikada nije izrekao ili napisao naređenje da „Prozor mora pasti“. No, legende su na Balkanu dugovečnije od činjenica. Posle rata je Mišo Marić od svega napravio strofu u  svojoj pesmi „Titova biografija“:

Kada je rekao: pasti mora!
Prozor je pao prije zore.
Palo je hiljadu zlatnih zora,
da život otvori sretne prozore.
 

Šteta što Ćetković nije imao priliku da kao sed i zaslužan starac čuje ove reči ili odgleda Šotrin film. Ovaj partizan će, kao i mnoge zvezde rokenrola nakon njega, ostati večno mlad – poginuo je ne dočekavši svoj 36. rođendan u borbi kod Nevesinja, marta 1943. Kao jedan od najboljih pitomaca svoje klase novopečenih kraljevih oficira iz 1929. smeo je da bira prvo mesto službe. On je izabrao Nevesinje. Njegov lični krug se tog smrtonosnog 28. marta 1943. zatvorio.

Bluz u priči

Ono što današnja, naknadna pamet ne razaznaje: Iako je Pero zbog vojnih zasluga u ratu bio primljen u partiju, njegov otac, kao što se vidi na sačuvanoj fotografiji, na sahrani drži sveću iznad mrtvog sina, a ispred kovčega ide pravi pravcati pravoslavni pop.

Tridesetsedmogodišnji Beket je u isto vreme morao da pobegne iz Pariza i da preživljava na jugu Francuske kao nadničar. Put ga pedesetih godina vodi preko možda ključnog dramskog teksta prošlog veka – „Čekajući Godoa“ – do docnije Nobelove nagrade za književnost.

U priču će se maja 1944. umešati i Džon Robert Koker, koji će kasnije postati svetski poznat pod nadimkom Džo. Dok je Petar već više od godinu dana bio mrtav, a Semjuel u svetskom ratu skupljao razloge za nepoverenje prema ljudskim bićima, Džo Koker se rodio u Šefildu, na britanskom ostrvu koje su pogađale nemačke balističke rakete. Može se reći da je Džo kao beba podelio iskustvo ratne apokalipse sa mrtvim Perom i živim Semjuelom.

britscher Singer Joe Cocker ist tod

Džo Koker (2013)

Proći će četvrt veka i Džo Koker će na Vudstoku pevati svoj megahit pozajmljen od Bitlsa „With a Little Help from My Friends“, a Semjuel Beket te jeseni neće otići u Stokholm na ceremoniju uručivanja Nobelove nagrade za književnost, iako je nobelovac te godine postao baš on.

Stručnjak za plinsko grejanje i kasnija planetarna zvezda Džo Koker imaće uspone i padove, blokiraće ga prokletstvo uspeha i opijatski izgredi, ali će se vraćati, radnički žilav, sa još promuklijim glasom u kojem će život ugravirati sve svoje naprsline. I on će, dakle, imati svoj „Igmanski marš“, jedva će se iskopati iz kokainskog snega.

Stidljivi i sumnjičavi Semjuel Beket, koji je još u ratu izabrao francuski kao jezik na kojem će stvarati, umreće u Parizu 22. decembra 1989. Četvrt veka kasnije uzgajajući paradajz u dubokoj američkoj provinciji na isti dan umreće i Džo Koker. A Pero Ćetković koji je 21. decembra 1941. postrojavao svoje crnogorske ratnike u bosanskoj divljini, da bi ih već sutradan odveo u prve okršaje, beše na dan Kokerove smrti već više od sedam decenija mrtav.

Šta, osim magije kalendara, povezuje ove tri sudbine?

Krajem decembra 1990, na Dan armije (ili nekog drugog dana), sedeo sam na svom kauču u zemlji koja se još uvek zvala Jugoslavija listajući Beketove pesme. Na televizoru je nemo treperio ekran, jer sam mu isključio ton. Šotrini partizani su velikom belinom išli s desne na levu stranu. Među njima sigurno i glumački dvojnik Pera Ćetkovića. Ploča na koju sam spustio iglu zapucketala je, a onda mi je Koker zapevao o svim nesrećnim ljubavima iz svih zagušljivih noćnih lokala ovoga sveta.

Igrajmo taj tango smrti, kao nekada pre

U meni su se dodirnula ta tri čoveka, partizan, nobelovac i bluzer. I sva trojica su u zemlji u kojoj sam rođen na neki način bili moji. To je bilo moguće samo na istočnom zapadu, na zapadnom istoku. Taj geopolitički međuprostor, džep zaostao iz Hladnog rata, uskoro će se rašiti po šavovima. A kroz popucale šavove osuće se i glomazna armija, nemoćna da od nadirućeg ludila odbrani samu sebe a kamoli zemlju.

Svemu tome nedostaje i moja zagrebačka godina u vojsci, koja me je početkom osamdesetih uverila da je od Ćetkovićevog zaveta u predimenzioniranoj, nesposobnoj i ideološki krutoj vojnoj organizaciji ostalo vrlo malo.

Danas svoj novi narativ lickaju unuci onih koje je Pero Ćetković gledao preko nišana – spremaju se ili su spremni. Privatna laž poraženih dedova pretvara se u paradržavnu i parapolitičku istinu unuka. U velikoj su nevolji svi koji se odriču antifašizma, ali i oni koji se pozivaju na njega primenjujući totalitarne metode. I jedni i drugi su deo istog apsurda, oni su naši nesrećnici, Vladimir i Estragon koji se vrte u krug. Taj balkanski tango može potrajati.

A Godo nikako da dođe iz Brisela.

Beket bi na sve to verovatno rekao da je nesreća najčešće smešna.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM