Partijska knjižica uslov za radnu knjižicu

Dušan Nikolić je devedesetih godina zamenio kuću i izbegao u Srbiju iz Hrvatske. Sa dvoje dece koja su tada pohađala osnovnu školu, suprugom i roditeljima, počeo je život u Novom Sadu . Nakon nekoliko pokušaja, stupio je u kontakt sa lokalnim političarima i zaposlio se u preduzeću  koje se bavilo Komunalnim radovima.

„U to vreme Miloševićev režim nas je ‘samleo’, politika je bila prisutna u baš svim sferama života. Upoznao sam komšije koje su mi preporučile da se učlanim u stranku. U početku sam lepio plakate, delio flajere, promovisao partiju. Nakon pola godine aktivizma u stranci ponuđeno mi je da se zaposlim, ali plata je bila izuzetno mala. Tada je to bilo jedino rešenje. Nakon pet godina, nisam bio toliko aktivan u stranci. Nastupile su i petooktobarske promene, tako da je veći deo zaposlenih ostao bez posla. Sada sam zadovoljan jer sam uspeo da ostvarim penziju. Stranačko angažovanje bilo je neophodno zbog zaposlenja kako bih deci obezbedio školovanje i upis na fakultet“, priča Dušan.

Vetar u leđa

Danas je glavni razlog za učlanjenje u partiju isti kao i tokom ere vladavine socijalista. To posebno čine ljudi u tridesetim i četrdesetim godinama, između ostalog kaže programski direktor Cesida Đorđe Vuković.

„Političke aktivnosti srednje generacije u politici, na žalost, i u Srbiji se odslikavaju uglavnom u predstavljanju sopstvenih interesa i nadi ka sigurnom putu do zaposlenja. Po ovome je naše društvo karakteristično jer predstavljamo politički poredak koji se nalazi na granici demokratije i partokratije“, kaže Vuković za Dojče vele.

On kaže da istraživanja govori kako su za radno mesto u državnom i javnom sektoru i dalje neophodne porodične ili prijateljske veze, kao i da većina ljudi političku privrženost smatra  sigurnim putem ka mesečnim primanjima. To je uzrokovano, smatra Vuković, činjenicom da su najveći problemi koje mladi imaju nezaposlenost, neinformisanost i nedostatak motivacije.

Rade oni koji imaju podršku građana?

Politička stranka kandidovanjem programa u predizbornim kampanjama kandiduje i ljude koji će taj program realizovati nakon preuzimanja odgovornosti, izjavila je Maja Videnović, šefica Informativne službe Demokratske stranke i poslanica u Skupštini Srbije.

„Svakako da određene pozicije nakon izbornih ciklusa zauzimaju ljudi koji su dobili podršku od građana, ali tu nije reč o zapošljavanju preko stranke. Svedoci smo da i danas postoje slučajevi zaposlenje preko partijskih veza ali Demokratska stranka apsolutno ne funkcioniše na taj način. Mi se snažno zalažemo za društvo jednakih šansi za sve građane“, tvrdi Maja Videnović.

Priklanjanje stranci kao trgovina

Psiholog Prvoslav Plavšić, skreće pažnju da sve više preovlađuje direktna veza između bavljenja nekom politikom i šansi da se čovek zaposli. „Preovlađuje stav da je veoma rasprostranjena pojava da samo ako si član neke uticajne stranke možeš da nađeš posao. Stručnjaci to smatraju delom tzv. partokratske kulture, a građani jednostavno kažu da se prvo moraš učlaniti u neku stranku pa tek onda konkurisati za neko radno mesto“, kaže Plavšić i nastavlja:
 
„U sociopsihološkom smislu to stvara jednu izvitoperenu sliku gde suština aktiviteta jednog građanina nije u njegovom zalaganju za neku politiku, nego u njegovom priklanjanju određenoj politici. Opredeljuje se za one koji više nude i više daju, odnosno neposredno uzvraćaju, što je gola pragmatičnost i neka vrsta trgovine“, izjavio je Plavšić za Dojče vele.

On je istakao da se zdrav pojedinac buni protiv ove pojave, a onaj ko je već slomljen opravdava svoj slučaj mnoštvom drugih, sličnih. Stariji su umorni od toga, mladi razočarani. Većina to shvata kao vrstu sudbine, mada iza svega stoji eho koji glasi: „Posla nema“. Svakako, uz dodatak: „Osim ako nisi sa nama...“

Autorka: Maja Radu, Sombor
Odg. urednik: Nemanja Rujević