Palanačka dosetka | Politika | DW | 21.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Lični stav

Palanačka dosetka

„Rad oslobađa“ zapisao je u 19. veku jedan Lužički Srbin, da bi vek kasnije nacisti izreku zakovali na kapije koncentracionih logora. NIN je sada naslovnicom pretvara u ružnu palanačku dosetku, smatra Dragoslav Dedović.

„Arbeit macht frei“ je jedna od najpoznatijih nemačkih izreka. „Rad oslobađa“. Naravno, kao i mnogo toga drugog, i ovu izreku nisu stvorili nacisti, već su je samo nepovratno pervertirali. Nju je u devetnaestom veku smislio Srbin. Lužički Srbin po imenu Johan Hajnrih Bečić (Johann Heinrich Bettziech), poznatiji kao nemački publicista i ekonom Johan Beta. U spisu „Novac i duh“ Beta je 1845. rekao: „Ne donosi vera blaženstvo, ne vera u egoistične ciljeve popova i plemstva, već rad donosi blaženstvo, rad oslobađa“.

Nepunih sto godina kasnije cinična nacistička permutacija te misli zakovana na kapije koncentracionih logora od Dahaua preko Zaksenhauzena sa NIN-ove naslovnice do Aušvica, prožela je do srži izvorno, emancipatorsko značenje zlokobnim mirisom krematorijuma. Nije nam više moguće da dopremo do izvornog značenja, jer je iskrivljeno značenje postalo sveprisutno.

Konclageri kao i izreke na njihovim kapijama postali su jednoznačni označitelji milionskog zločina.

Ako je Srbija godine 2017. konclager, onda je autor te „metafore“, hteo on to ili ne, postao blizak Tisu Kristofersonu koji je 1973. napisao ozloglašenu brošuru „Laž Aušvica“.

Schriftsteller und Literaturkritiker Dragoslav Dedovic

Dragoslav Dedović

Jedna od osnovnih strategija neonacističkih poricatelja Holokausta jeste pokušaj da se ospori singularitet tog masovnog zločina. Njihovi nehotični liberalni saveznici takođe kažu da je bilo dovoljno masovnih zločina u istoriji, pa Holokaust nije jedinstven. Cela istorija je po njima genocid u različitim oblicima. Opasnost koja se sklupčala u takvom razmišljanju za mene je očita: pošto za istrebljenja znamo još iz Biblije, onda ona nisu stravičan izuzetak već pravilo. Misaoni tokovi poricatelja Holokausta i istorijski pesimističnih liberala su u ishodištu vrlo slični: Sprdnja na račun društvenih devijacija uz upotrebu nacističke ikonografije logora nije skandalozna. Instrumentalizacija fotografije kapije konclogora po njima ne oštećuje instrument. Upotreba navodno nije zloupotreba.

Naslovnica NIN-a, hoćeš-nećeš, takođe dovodi u pitanje sigularitet Holokausta.

Pošto Srbija, uprkos svim apsurdnim pojavama u koje spadaju i pelene u radničkim halama, ipak ne može da se uporedi s logorom za industrijsko uništavanje Jevreja, a da se to shvati ozbiljno, onda Holokaust postaje deo te „vickaste“ stilske figure.

Današnja Srbija kao konclogor nije strašna već pomalo smešna, pa i konclogor posledično biva manje strašan, a više smešan. Hteo to metaforičar ili ne.

Na naslovnici srpskog nedeljnika ne mogu da vidim ništa drugo nego palanačku, neuspelu provokaciju koja srpske žrtve tranzicionog neoliberalnog modela (radnike) pretvara u žrtve (nemačkog) planetarnog zla. Poruka je na više nivoa pljuvačka. Nemačke firme su gurnute u ulogu nacista. Radnici su Jevreji koji čekaju pogubljenje gasom. Niske plate i loši uslovi rada su Holokaust.

Time se ne poboljšavaju radnička prava već se najveća stratišta u istoriji čovečanstva do te mere banalizuju, da se u stvari negira njihova suština. A današnje Nemce ovakve metaforične igrice zlurado mame u esencijalističku klopku – kakav deda, takav unuk.

Setimo se Joške Fišera, koji je 1999, pokušavajući da ubedi poprilično skeptičnu nemačku javnost u neophodnost bombardovanja Srbije, rekao da jeste verovao u parolu Zelenih „Nikad više rat“, ali je odrastao i uz maksimu „Nikad više Aušvic“, pa je bombardovanje proisteklo iz istorijske odgovornosti Nemaca da spreče masovna uništenja ljudi na Balkanu. Njegovi kritičari su mu prigovorili da zloupotrebljava Aušvic. Konzervativni list „Frankfurter algemajne cajtung“ doneo je tada članak u kojem je komentator zaključio da Joška Fišer, bombardujući Beograd, valjda misli da bombarduje Vermaht iz 1941.

Setimo se da su „novi Hitler“ jedared bili i Slobodan Milošević i Sadam Husein. Ovaj poslednji je tu etiketu dobio lično od najprevođenijeh nemačkog pesnika druge polovine prošlog veka, Hansa Magnusa Encensbergera. Kao da ti autokratski vladari nisu bili dovoljno upečatljivi zlotvori sami po sebi. Svi koji su u takvim političkim metaforama videli opasno preterivanje koje ni malo ne pomaže društvima da prevaziđu svoje despote, moraju sada da se zapitaju zašto se smejulje na suštinski sličnu zloupotrebu istorijski jakih slika.

Naslovnica koja šeretski namigujući kaže da je Srbija konclogor za radnike, smatra da brani radnike iz 2017, ali se u stvari ruga milionima Jevreja, Roma, antifašista, ubijenim u okupiranom poljskom mestu Osvenćim. Radnička prava u Srbiji posle ovog uličarskog izgreda neće biti veća, ali će poštovanje prema žrtvama, ionako iskrzano praznim metaforama i tobože antifašističkim floskulama aktuelne političke klase, biti manje. U postmodernoj gesti (anything goes) krije se uvek oslobađanje od svake moralne obaveze. Umetnička sloboda bez odgovornosti. Dakle primitivna proizvoljnost.

Prenošenje manira digitalne kafane – koju ponekad pogrešno nazivaju „društvene mreže“, mada sve više oslobađaju prostor za mrzitelje i pljuvače pa poprimaju asocijalan karakter – na naslovne strane uglednih nedeljnika najviše govori o tuposti društva koje bi metaforičar da budi govnavom motkom. Izabravši pogrešno mesto za svoju nuždu.

*Dragoslav Dedović, 1963, je urednik programa DW na srpskom jeziku, književnik i prevodilac. U Nemačkoj živi od 1992. Njegov otac bio je interniran u jednom nacističkom koncentracionom logoru.

Reklama