Ovog puta umro je neko blizu

Smrt jednog čoveka me je potresla, preko mere solidarnosti koju mi imamo sa svakim ljudskim bićem.

Verovatno zato što je ta smrt nasilna.

Potresla me je i činjenica da se radi o pogubljenju. Naime, čoveku su odrubili glavu. Naravno, i to što su počinioci fanatici koji zloupotrebljavaju svoju veru da bi opravdali najgnusnije zločine.

Taj čovek je u Egipat otišao trbuhom za kruhom, i ni u čemu nema njegove krivice, osim da je u pogrešno vreme bio na pogrešnom mestu.

Čovek je imao decu. I ženu. I roditelje. Poživeo je samo 30 godina.

Sve su to razlozi koji su u meni izazvali duboko uznemirenje, pomešano sa gnušanjem.

Onda naviru pitanja: Ako je ovaj čovek pogubljen nije li ugrožen svako ko uplati jeftini odmor u luku od Dubaija do Marakeša? Nije li bolje biti nezaposlen na Balkanu, nego izlagati se riziku u Libiji razjedenoj bandama naoružanih fanatika, u Egiptu gde su ljudi prisiljeni da biraju između vojne diktature i srednjovekovnog shvatanja islama? U Iraku koji posle američke intervencije puca po šavovima?

Znam neke ljude koji su otišli u Avganistan da zarade za hleb. Ne bih voleo da neko od mojih poznanika – vozača, logističara, inženjera – bude prisiljen da daleko od kuće klekne na kolena i čeka dželatovo sečivo.

Nije li to upravo način razmišljanja koji nam želi nametnuti teror?

Ideološko ludilo takozvane „Islamske države“ postaje njeno propagandno oružje. Kako da se odupremo strahu i mučnini koje svaki normalan čovek oseća kada vidi prizore pogubljenja?

Svako pogubljenje je besmisleno, u to sam duboko uveren. Streljanje u Kini ili Rusiji, „humano“ ubijanje injekcijom u Sjedinjenim Američkim Državama. Države koje uzimaju sebi za pravo da budu gospodari života i smrti jesu po meni u krajnjoj instanci organizovane ubice.

Šta tek reći o maskiranim ljudskim bićima koja kao da su izašla iz horor-stripa u stvarnost država u rasulu da bi ubijali nedužne ljude, uživajući u medijskoj inscenaciji?

Da li su oni zaslužili proces?

Da, nakon vojnog sloma „Islamske države“, koji će uslediti kada zapadne zemlje i arapski svet uvide svoje krupne greške koje su dovele do stvaranja te antihumane paradržave, moralo bi se suditi i ubicama i njihovim inspiratorima.

Do tada nam ostaje da nemoćno osuđujemo atavističko divljanje fanatika. I da se setimo da i na Balkanu postoji šačica onih koji odobravaju to klerofašističko divljanje, ističući crne zastave.

Ne dozvolimo da oni nama ili našoj deci nametnu agendu u kojoj bi se verski fanatizam izjednačio sa bilo kojom verom. Jer to naprosto nije isto.

„Ovog puta umro je neko blizu“, zapisao je Miodrag Pavlović. Mir tvojoj napaćenoj duši, Tomislave.