Oslo – u rajskom vrtu | NRS-Import | DW | 11.07.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Oslo – u rajskom vrtu

Posetio sam Oslo mnogo pre Brejvikovog zločina. Grad i zemlja su se tada nalazili u nekoj vrsti naivne čednosti. To je bilo dragoceno stanje, nešto što bi se moralo sačuvati u sećanju jer je u Evropi već jako retko.

Prestonica jednostavne arhitekture

Prestonica jednostavne arhitekture

Zaliv je blistao kao čelični mač, sivo i zlatno borili su se za prevlast. Na molu ispred brodića sedeo je mladić nordijski bele kože, sa žbunom dredova na glavi. Ispred njega se protezala džinovska lula, ili mi se to samo činilo, jer je mirisalo na travu. Mladić je napeo obraze kao žabac i dunuo u veliku tamnu cev zakrivljenu na kraju.

Zvuk koji iz utrobe instrumenta bio je mešavina brundanja i kreketanja. Takav zvuk bi ispustio čovek koji vam nešto dovikuje pod vodom, samo kada biste ga mogli čuti.

Muzički instrument bi po obliku mogao biti i neka vrsta alpskog roga. Prepoznao sam didžeridu, obredni instrument australijanskih starosedelaca. Oslo-fjord je najsevernija tačka planete na kojoj sam ga video. Nad zalivom je proleteo galeb i užasnuto kriknuo, taj krik se pomešao sa melodijom didžeridua i brodskom sirenom. Dopuštam da moje misli uzjašu taj zvuk i odlutaju u prošlost.

Kao mlad čovek često sam slušao jednu sedamnaestominutnu stvar američkog benda Ajron baterflaj  (Iron Butterfly) iz 1968. Legenda kaže da je pevač Dug Ingl umesto In the Garden of Eden – u rajskom vrtu – zbog jezika otežalog od galona popijenog vina uspeo da otpeva In-A-Gadda-Da-Vida.

Ovaj duvač iz luke u Oslu vratio mi je sećanje na taj zvuk. A odmah potom i na devojku s kojom sam u beogradskom Studenjaku slušao takve stvari. Pomislio sam da niko nije otputovao tako daleko na sever da bi se setio nje.

Norveški Kalemegdan

Večernja rumena izmaglica pada na fjord. Prisećam se mog celodnevnog muvanja po norveškom glavnom gradu. Čim sam stigao u grad, otišao sam na tvrđavu Akershus iznad luke. Od nastanka krajem 13. veka, devet puta je bila pod opsadom. Negde u dubini ovih zidina memorisana je i patnja zatvorenika jer je ispod bio ozloglašeni zatvor.

Odavde je najlakše sporim pogledom zagrliti Oslo. Dole je i silueta gradske većnice koja svojim spartanskim linijama više podseća na utvrđenje od cigle sa dva tornja. Iza nje je centar. Odlikuje ga protestantska nepretencioznost u arhitekturi, svedena elegancija, daleko od svakog mediteranskog rasipništva u bojama i formama.

Pa ipak silueta grada ima nešto maritimno setno. Čak bi uz ovu paletu srebrnosivih tonova išao i lisabonski fado, jednako tugaljiv kao norveške narodne pesme.

Silazim u grad, zaobilazim Većnicu i ubrzo izbijam na Ulicu Johana Norveškog ili Karla XIV Švedskog. Norvežani i Šveđani se ne svađaju čiji je bio kralj jer je kao vladar i jednih i drugih u stvari bio Francuz – Žan Batist Bernadot. Ovog Napoleonovog generala, a kasnije i njegovog ljutog rivala, usvojio je švedski kralj, a Norvežani podržali.

Tako je nekadašnji francuski revolucionar kao švedsko-norveški kralj sebi obezbedio ulicu u Oslu. Ona levo kao tobogan vodi do Kraljevske palate, a desno se zariva u sam stomak grada obrazujući koridor od kafea i radnji.

Panorama Osla

Panorama Osla

Krik

Sve starije građevine u Oslu  potiču iz trovekovnog perioda kada se grad zvao Kristijanija. Tek 1924, Norvežani su mu vratili istorijski naziv. Silazim prema palati i skrećem u Univerzitetsku ulicu. Pred brojem 13 je moje odredište – Norveška nacionalna galerija.

Ovamo me je dovela jedna slika Edvarda Munka – Skrik. U norveškoj reči prepoznajemo našu reč „krik“, ili – vrisak. Postoji ukupno šest verzija te slike. Nastajale su između 1893. i 1910.

Video sam na jednoj izložbi u Hamburgu verziju iz 1910. Ali jedna od najznačajnijih slika u poslednja dva veka, onakva kakva je najpre nastala, čeka me ovde. Ulaz u Nacionalnu galeriju je besplatan. I već stojim pred njom – bespolna figura koja se drži za glavu i vrišti, na mostu, dok nebo iznad vode na zapadu krvari.

Munk je zabeležio da je na jednoj šetnji u Oslo-fjordu zastao na mostu i video – to što je posle naslikao. Munk  je u stvari „čuo“ vrisak prirode, a kasnija recepcija je u ovoj slici prepoznala krik usamljenog i nesrećnog pojedinca – modernog čoveka. Tako je ova figura postala rođak Kafkinog Jozefa K.

Najpoznatija slika Norveške

Najpoznatija slika Norveške

U Berlinu je izložba na kojoj je 1892. učestvovao Munk izazvala skandal. Konzervativno prusko građanstvo oličeno u tadašnjoj akademskoj kritici nazvalo je Munkovo slikarstvo „anarhističkom provokacijom“.

Ali mladi su u Munku videli nekoga ko je konačno progovorio njihovim jezikom. Prepoznali su „radikalni individualizam“, subjekivnost bez kompromisa. U Francuskoj su njegov način slikanja nazvali „literarnim“. Ja bih ga nazvao pesničkim.

Suočen sa „Krikom“ u Oslu vidim, bolje rečeno, osećam, zašto je ovaj norveški melanholik imao proročku ruku: 127 godina nakon nastanka, ova slika s lakoćom deluje na mene, uvlači me u svoju osećajnost, ja je intuitivno razumem.

Od Osla do Carigrada

Oslo se na norveškom izgovara – Uslu. Us je ušće. Tako da je grad u stvari Ušće reke Lu. Osnovao ga je Harald III Strogi, norveški kralj koji je vladao sredinom 11. veka.

Norveški plemić je zbog unutrašnjih trvenja u zemlji pobegao u Novgorod, pa potom – u Carigrad. U mladosti se istakao u vizantijskoj službi, kao član varjaške garde vizantijskih careva. Elitni vizantijski gardista vraća se u Norvešku i postaje kralj. Tako svojim životom spaja dva fjorda, onaj u kojem je osnovao Oslo i carigradski Zlatni rog.

Današnji izgled Oslo duguje velikom požaru iz 1624. Tada je Norveška bila pod danskim kraljem Kristijanom IV. On je grad premestio bliže tvrđavi i ponovo ga izgradio po renesansnim idealima. Geometrijski jasna mapa grada potiče iz tog vremena.

Na povratku iz Nacionalne galerije skrećem u Ulicu Kristijana IV. Duž nje pešačim do kraja – dok ne pređe u Ulicu Grensen. Kao da u toj reči prepoznajem slovensku reč „granica“. Listam rečnik, i zaista – limit, ograničenje, međa...

Upravo džez

Na broju 8. se smestio Bare Jazz AS. Simpatično unutrašnje dvorište sa baštom, zdanje od cigle i prodavnica muzičkih nosača zvuka sa kafeom. Odlazi na prvi sprat i uz kafu uživam u diskretnom ali moćnom zvuku koji isijavaju posvud posejani zvučnici.

Znam da me čeka iščuđavanje kod plaćanja računa – Oslo se stalno takmiči sa gradovima kao što je Tokio za titulu najskuplje prestonice sveta – ali naručujem dodatno sok, kako bih produžio boravak u kafeu.

Skriveni kafe

Skriveni kafe

Do tada sam u Nemačkoj, gde sam živeo, slušao uglavnom Jana Gabareka, norveškog saksofonistu koji je svojim radom obogatio svetski etno-džez. Ovaj put je iz zvučnika dopirao neverovatno topao ženski vokal, sa nekim soulom u glasu koji me je odmah osvojio. Faith, Trust und Pixiedust, tako se zvala prva stvar.

Otišao sam do šanka i raspitao se kod mladića koji je menjao muziku. On mi je rekao ime koje je zazvučalo poprilično norveški. Solvej Šletajej. Zamolio sam ga da mi pokaže omot albuma. Tamo je bila ona – međunarodna diva norveškog džeza, samo što je njeno ime, kao i većina norveških izraza, bilo napisano daleko od fonetskog principa: Solveig Slettahjell.

Platio sam dva pića – koštala su kao četiri u Nemačkoj, a kompakt disk Pixidust – Vilenjačka prašina – možda za trećinu više. Ipak sam izašao na ulicu srećan. Da živim u Oslu, dolazio bih ovamo.

Son kao san

Arne me je te večeri odvezao u Son – mestašce na pedesetak kilometara južno od Osla. Ono je jednom bilo važna luka, potom pospano ribarsko mesto, a već skoro čitav vek je „umetnička varoš“ koju su otkrili pesnici, slikari i imućniji Norvežani kao idealni zavičaj.

Arnea sam svojevremeno upoznao u Sarajevu na međunarodnom  književnom festivalu. Razgovarali smo dugo na mešavini engleskog i nemačkog. Arne se posle javio iz Norveške i pozvao me da posetim njega i njegovu suprugu u Sonu. Nije mi trebalo dva puta reći.

To je za mene bila zemlja Henrika Ibzena čiju sam „Noru“ gledao u izvedbi sarajevskih studenata Akademije, zemlja Knuta Hamsuna čiji su me „Plodovi zemlje“ fascinirali uprkos njegovoj simpatiji za naciste. Zemlja pacifiste i ekologa Tora Hejerdala koji je napisao čarobnu knjigu o svom putovanju drvenim splavom Kon-Tiki preko Pacifika.

Son nadomak Osla

Son nadomak Osla

U Sonu su me dočekale drvene „švedske kućice“ iznad čeličnoplave vode, opušteni komšiluk, druželjubivost. U jednom restoranu mi je na tanjir skočio norveški losos, kojem nisu ni bili potrebni začini da osvoji ubedljivo prvo mesto na listi svih riba koje sam pojeo u životu.

Voda potoka koji juri kroz šumu tamo je na neki način – više voda, bliža je Platonovoj ideji vode. Pogled sa brda iznad Sona bio je lepši od bilo koje razglednice. Setio sam se da je jedan svemirski arhitekta u kultnoj knjizi Daglasa Adamsa „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ s ponosom rekao da je za stvaranje Norveške dobio specijalnu nagradu. I ja bih mu je dao.

Te jeseni 2005, kada ubistvenog ludila Brejvika nije bilo ni u naznakama, Norveška i njena himna čiji tekst je napisao nacionalni bard Bjernstjerne Martinus Bjernson bili su u potpunom skladu: Ja, vi elsker dette landet – Da, mi volimo ovu zemlju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android