Orbanov efekat u EU | Evropa | DW | 16.06.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Orbanov efekat u EU

Nacionalizam i desničarska orijentacija mnogih evropskih vlada i stranaka vuku korene još iz 80-ih godina, kada je Kina pokazala da može postojati i kapitalizam bez liberalne demokratije, objašnjava Norbert Mapes-Nidik.

Slovenija ja mala i nepoznata, pa se niko nije ni čudio kada su vodeći evropski mediji dan nakon tamošnjih parlamentarnih izbora desničarskog populistu Janeza Janšu proglasili „ubedljivim pobednikom". Pri tome njegova stranka nije uspela da dostigne ni svoj rezultat iz 2011. Ali, da li je moglo da se desi da baš biračko telo te istočne države do dva miliona stanovnika, teško pogođene ekonomskom i izbegličkom krizom, odoli dražima „iliberalne demokratije"? Teško, mislili su u redakcijama. A tamo gde nedostaju pojmovi, tu se usadi predrasuda.

Ima li Evropa istočni problem?

Doduše, žestoko nevreme koje je pogodilo evropske demokratije zaista dolazi sa Istoka – i to dalekog. Još od 80-ih godina, Kina je u privrednom bumu opovrgla široko rasprostranjenu pretpostavku da su demokratija i tržišna privreda dve strane jedne medalje i da jedno bez drugo na duži rok – ne može. A na prelomu vekova, ubrzo nakon stupanja na dužnost Vladimira Putina u Moskvi, model „kapitalizam bez liberalne demokratije" je prekoračio Amur. A sa pobedom Viktora Orbana 2010. taj obrazac je ušao u EU.

No, nevidljive evropske granice između Istoka i Zapada, rečice kao što su Soča, Taja ili Nisa, ne mogu da posluže kao politički vremenski štit. U Italiji i Austriji su prijatelji mađarskog premijera viktora Orbana već na ključnim pozicijama. U Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, desničarske partije Orbanovog tipa mogu da računaju sa potencijalom od 10 do 15 odsto. Nemačka sa svojom AfD nije daleko od toga, a i u konzervativnim narodnim strankama novodesničarske snage utiru sebi put. Stanje je još nestabilno. Ali, ponešto ukazuje da se tamni oblaci skupljaju upravo tamo gde su to činili pred poslednju veliku nepogodu u Evropi. U Italiji, na primer, u Austriji, u Nemačkoj, ali ne u Francuskoj i ne u Sloveniji.

Povratak u nacionalne pećine

Nacionalistička i autoritarna raspoloženja su preplavila kontinent. Ona ne samo što su nejednakog intenziteta, već svako ima i neka svoja obeležja. Zapadni desničari se bune zbog „shithole countries", iz kojih se doseljavaju njihovi novi građani, a istočni desničari lebde u svojoj nacionalnoj traumi u kojoj su uvek prikraćeni i nikada nisu bili priznati kako treba. Zapadni desničari preziru institucije i oduševljavaju se, prividno liberalno, Fejsbuk-demokratijom, u kojoj svako u prolazu može da ostavi svoj „like" i time obraduje svoje političare. Istočni desničari žele da im se vrate pravo, red i čistota, sa pedantno odvojenim nacionalnim državama, obaveznim pasošima i rampama. Sada vlastodršci umesto srpa i čekića treba da nose nove simbole na reveru. Naravno da se predstave Istoka i Zapada, ali i države A i države B – ne slažu. Ali, ni ne moraju da se slažu. Svako se povlači u svoju nacionalnu pećinu.

A kako izgleda pećina nekog drugog – to svima može da bude svejedno. Podela na Istok i Zapad ne doprinosi mnogo objašnjenju svetskog fenomena. Ali ga jača. Novim desničarima su suprotnosti svih vrsta dobrodošle: Istok-Zapad, Sever-Jug, bogati-siromašni, nacija protiv nacije. Ako su mir u Evropskoj uniji najteže ometale višegradske države, sada bi njihovu ometajuću funkciju mogla da preuzme novodesničarska alijansa pod italijanskim vođstvom – ili grupa cicijaških zemalja kada je reč o neto-uplatama koje smanjuju strukturne fondove i od EU hoće da naprave arenu za konkurentske timove. Na kraju će se EU slomiti onako kako su se slomile i alijanse desnoradikalnih stranaka. Ono što ih ujedinjuje je istovremeno ono što ih razdvaja: Ubuduće bi trebalo sklapati samo još bilateralne „dilove" – u korist jačeg.

Rizik manjih zemalja

Dokle god jedna zemlja, iz kog god razloga to činila, može da zamisli sebe kao jaču od Unije, uništitelji imaju argument. Apeli Istoku da se urazumi, jer kao neto-primalac toliko profitira od Unije, ostaju bespomoćni. Nema argumenta koji ne može da se izokrene: sa Istoka na Zapad zapravo teče više novca nego obrnuto; nigde udeo plata u društvenom proizvodu nije tako mali kao u produktivnoj Češkoj.

Ili pogledajmo ophođenje sa terminom „solidarnost" u izbegličkoj krizi: moćni Berlin je počeo da traži solidarnost tek kada je Evropa ostavila Grčku i Italiju na cedilu. U fatalnoj igri neće moći da učestvuju sasvim male nacije, jer bi one u slučaju raspada Unije spadale u gubitnike: zemlje kao Luksemburg, koje nisu badava dale toliko istaknutih evropskih političara, Estonije, Letonija, Litvanija, Malta i Slovenija. U zemljama od kojih sve zavisi, na pobedu razuma moraće još da se čeka.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android