Opomena pred uključenje | Mozaik | DW | 25.11.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Opomena pred uključenje

Družio sam se srećom sa gradskim momcima i gospodom u čijem vokabularu reči politika i političari nisu postojale ni u tragovima. Ti i takvi, da prostiš, nisu bili pripuštani na gradski trg niti za naš kafanski stol.

Piše: Jovan Nikolić

Po emigraciji u rodni Beograd, pri prvom novinarskom nameštenju u Politici, kojega su mi blagoizvoleli udesiti tadašnji staratelji dr Rajko Đurić, pesnik i urednik kulturne rubrike, te urednici Beogradske hronike, udario sam otprve u zid uredničkih zapovesti – politički imperativ.

Na moju prvonapisanu reportažu dobio sam primedbu da se ne mogu baviti previše likom Maksima Gorkog ako se u toj ulici dogodio saobraćajni udes. Na drugu mi je bilo zamereno empatisanje sa jednim starcem i njegovim unukom koje konobari nisu hteli da pripuste na večeru u kafanu „Skadarlija“ zbog neodgovarajuće večernje toalete. Bio sam neposredni svedok. Starac nije odustajao: Možem da jedem sa mojim unukom koji zalogaj u našu slobodnu zemlji ! – galamio je i mahao rukama. Konobari su pozvali policiju. Po uviđaju policijske patrole ispostavilo da su oni albanskog porekla. Niti kraj te reportaže ne beše saobrazan političkoj korektnosti, jer sam naveo da je tokom pretresa (starac je, pod pretnjom pendreka izvukao iz džepova prljave maramice, čakiju, račune i zastarelu zdravstvenu knjižicu, zelenih korica) iz kafane dopirala pesma orkestra: „Nikom nije lepše neg' je nam'“.

Bilo je to početkom osamdesetih godina. Ne znam odakle mi uverenje da i ta jezička inovacija mojih urednika, odista pahnula zadahom polit-naftalina i beše počivala na etimološkom pretku nikada završene, bezobalne situacije, kao naše jedine i najizvesnije sudbine. Izašao sam iz Politike tijano, na vrhovima prstiju, jednako kao što sam i ušao u nju. Ali me novinarski svrabež nije napustio.

U ženskom magazinu ANA pisao sam intervjue na dve početne strane i jednu kolumnu uzgred. Sve je funkcionisalo uz blagoslov glavne i dogovorne urednice i pohvale čitalaca. Ali, ne lezi vraže, nakon nekoliko meseci, stadoše da mi se skraćuju intervjui do nepodnošljivosti. Kolumne su bile ukinute bez obrazloženja. Na moja pitanja nije bilo odgovora dok se u sledećim brojevima nije rasprostrla, bosonoga u crnim čarapama-helankama, na kauču, preko naslovne i dve sledeće unutrašnje strane drugarica Mira Marković. Više mi, kako se ispostavilo, ni tu nije bilo mesta.

Kada smo jedared sredinom osamdesetih nastupali u prepunoj sali doma kulture Čačku, Puriša Đorđević, Momčilo Moma Kapor, Žika Maks, Mihajlo Đoković - Tikalo, Radomir Mihajlović Točak i moja neznatnost, netom se stvorio politički skandal povodom tog nastupa i našega dvodnevnog boravka, istovremeno vezan uz „skandal“ povodom nastupa Branislava Brane Petrovića, pesnika, u obližnjem selu nadomak Čačka.

Spočitavan je našoj grupi, jednako kao i Brani Petroviću, velikosrpski nacionalizam.

Tih dana, kada su osvanuli veoma ozbiljni naslovi u novinama, moram priznati da sam bio prilično naivan i neiskusan spram optužbe za velikosrpski nacionalizam. Pa kako bi neko poput mene i mojega romsko-srpskoga podrijetla mogao pripadati velikosrpskom nacionalisti? Za Točka sam siguran također jer smo par godina delili jedan sobičak u Beogradu, na Dorćolu u ulici Đure Đakovića. Njega lično, jemčim pod moralnom i materijalnom odgovornošću, ni za šta na svetu osim muzike, nije boleo krasni kurac.

Na kružocima koje je nakon medijske hajke organizovao Purke, vrištali smo od smeha na izveštaj takozvanoga novinara, dopisnika iz Čačka, izvesnog Gvozdena Otaševića. Prepričavam: „da je se književno veče dogodilo na dan slave svetoga Jovana, 20. januara, te da je tu slavu javno pomenuo Kapor, obrativši se publici sa „Večeras je slava sveti Jovan – Slava mu“ i iznudio prvi veliki aplauz. Da smo svi grupno otišli na večeru u kafanu „Car Lazar“ – verovatno zbog imena kafane „(!) I na kraju, dodao je on, „da je čitavo društvo (velikosrpskih nacionalista) završilo u ateljeu Žike Maksa, te da je tamo posluženo slavskim žitom. „Pojedinci su se čak i krstili!“ – završava vrli novinar svoju denuncijaciju državnih neprijatelja.

Pamtim da je to bio vrh pamfleta navedenog novinara, higijeničara društvene svesti i morala u izdanju tadašnje „Ekspres Politike“, detalj zbog kojega smo posebno vrištali od smeha.

- Dobiću opomenu pred uključenje, govorio je Kapor, boreći se za udisaj između zalogaja čačanskog kajmaka i užičke pršute kojih je uvek bilo u domu Purišinom u kome smo se rado sastajali na svirci, lepim divanima o umetnosti i prošlosti, mezetu i sjajnoj zajebanciji.

Ubrzo nakon toga najveći i najtiražniji bonvivan sred proskribovanog društva iz čačanske kafane „Car Lazar“ (istini za volju Lazar Hrebeljanovic je bio knez), zaista se prometne među najljuće zagovornike velikosrpskog nacionalizma. Pitam se kako li mu se dopalo ateriranje sa mondijalističkih oblaka? Međutim isto se dogodilo i sa našim denuncijantima, novinarima. Munjevito su se, kao i svi konvertiti tada, preigrali na novi, guslarski registar.

Saznali smo docnije, kada je čitava priča spala na žestoku blamažu, promašaj malovaroških malonovinarskih dostavljača u nadi da će avanzovati po provali državnih neprijatelja te opštu sprdnju po beogradskim kafanama, ko nas je iz tadašnjeg društva u Čačku tasterisao.

Zini da ti kažem!

Najviše napadanom Brani Petroviću, su netom „Književne novine“ štampale satiričnu poemu iz koje pamtim stih u kome predlaže da se političarima pored onog mikrofona pred ustima postavi još jedan mikrofon otpozadi, pod guzicom…

Dragi moj Brančula, učitelju i prijatelju, nisam stigao da ti kažem onomad pod Lipom, da im ti taj mikrofon otpozada ne bi pomogao jer im ni uši ni dupeta nisu bili muzikalni kao u mog ćaleta u prethodnom tekstu. Što bi otac rekao – prdn'o im slon u uši.

Devedesetih sam sa Jugoslavom Ćosićem sarađivao na pozorišnoj polit-satiri „Velikosrpska ukrudba“ u kojoj smo ismevali tadašnji celokupni politički prostor u pokojnoj SFRJ. To nije bilo teško jer su svi srpski političari tada pružali svakodnevno obilje materijala za sprdnju. Predstava je nakon par izvođenja bila tihom penetracijom sa „uticajnih mesta“ ukinuta.

*

Avgusta 2011. u dnevnom listu Danas, moj prijatelj M.L. izneo je deo naše intimne prepiske:

…„tako mi se nedavno javio J.N. poslije dužeg vremena. Pitao me je, u stvari, kako mi je tamo gdje sam se vratio, a ja sam osuo drvlje i kamenje na BiH političare i ostrašćenu BiH javnost, zbog čega me je moj senzibilni prijatelj i posavjetovao:

Čuvaj se politike i političara oni su već davno postali maligno tkivo na telu čovečanstva, sa svojim hipertrofiranim moćima i privilegijama kao da su vratili feudalni sjaj u očima. Pogotovo dole u našim vukojebinama gde ne postoji ni jota javne kontrole. Gde su se pozicionirali isključivo bolesni mizantropi…“

Da li sam i dalje sklon mišljenju i rečenicama koje sam napisao kao senzibilni prijatelj?

Zini da ti kažem!

Naš drugar Boske jednom je, vrativši se sa svojih redovnih robinzonijada na obroncima planine Rudnik, gde se druži sa ovcama i pčelama, bez radija, bez vesti, rekao svima: „Čoveče, kad god dođem ovde u grad i pogledam TV, meni je loše. Koju god naslovnicu novina pogledam, ja vidim teror i zlovesti da mi dođe da povratim i da se prvim autobusom vratim u moju vukojebinu, da se više nikada ne survavam u Beograd. Kako možete više da živite sa tim?! Poludećete garant.“

Sedimo za istim stolom i slušamo njegov prekor. Gledamo tobož nekud u daljinu kroz stakaoca nedopijena pića…

- Šta kojmoj klimate glavama? Šta radiš ti moj pesniče, pišeš svaki dan komentare po sajtovima, na to si sveo tvoju čitavu životnu aktivnost? Jel' te zato zdao Bog?

I shvatam da nas je dirnuo. Da naše živote svakoga dana uznemirava neki od aspekata psihopatije, da gotovo sve što zapisujem jeste jeremijin plač na dnevno političke provokacije. Kako sam mogao da dopustim da me to nakazno, čudovišno svojstvo, taj parazitizam dnevne politike i fabrikovanja laživesti, taj falsifikat života, izmešten eho eha, to makrosocijalno zlo do te mere okupira i uzme pod svoje? Zar nisam doskora umislio da sam smestio svoj duh „visoko u stratosferu, da otale sa visina posmatram i mirno kontempliram dramu svoga bića?“ Gde su iščezle sve one „lekcije“ koje su mi omogućile da prevaziđem percepciju sveta koji me okružuje i svih onih drugih, onih koji ga naseljavaju?

Družio sam se srećom, sa gradskim momcima i gospodom u čijem vokabularu reči politika i političari nisu postojale ni u tragovima. Ti i takvi, da prostiš, nisu bili pripuštani na gradski trg niti za naš kafanski stol.

U Beogradu sam se družio isključivo sa muzikantima svih orijentacija osim seljobera. Sa nekolicinom meni dragih pisaca, sa sjajnim drugarima među kojima su jedan Meho, Boske ili Budimir Dinarski, vazda bili gurui, budilnici koji su me primoravali da se dočepam dušekorisnih knjiga iz koji citiram šta sam zatekao:

Prisustvo ili odsustvo savesti je duboka ljudska podela, vjerovatno značajnija nego inteligencija, rasa ili pol. Oni koji uopšte nemaju savesti su posebna grupa među ljudima, bez obzira na to da li su skloni ubistvima, tirani ili samo okrutne socijalne štetočine, sociopate koji žive na račun rada drugih.

Zamisli da je nekome koncept odgovornosti potpuno nepoznat, osim kao jedan teret koga drugi olako prihvataju, kao neke naivne budale. Dodati svemu još i lagodan život i kraljevske privilegije. Savršeni primerci Homo Politikusa.

Kako se to oni, takvi primerci ljudi koji funkcionišu po krajnje destruktivnim, egoističnim i predatorskim načelima, oni koji su do svoga poremećaja došli zbog loše socijalizacije u ranom detinjstvu (možda bili preterano strogo vaspitavani, kažnjavani, zanemareni ili prepušteni samima sebi), uvek uspevaju volšebno i kao po pravilu dograbiti vladajućih pozicija u društvu?

Dr Harvej Milton (1903-1984), pionir na polju sociopatije, u svojoj knjizi „The Mask of Sanity“ (Maska duševnog zdravlja) govori: …„u svim pravcima, mi u svakom slučaju nemamo posla sa kompletnim čovjekom, nego s nečim što nam sugerira na jednu fino konstruiranu refleksnu mašinu, koja je u stanju da perfektno imitira ljudsku ličnost…“

A ako me neko upita zašto sam sve ovo stavio na papir, i to mogu odgovoriti:

- Zini da ti kažem!