Opasna balkanizacija Evropske unije | Politika | DW | 24.03.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Opasna balkanizacija Evropske unije

Posvađane lokalne elite nade polažu u podršku svetskih sila: ono što je ranije bilo tipično za Balkan, bugarski kulturni antropolog Ivajlo Dičev danas uočava u celoj Evropskoj uniji.

Područje Balkana postalo je sinonim za beskrajne svađe i rascepkanost. Mlade nacije su nastale raspadom Osmanskog carstva i Austro-Ugarske intervencijom stranih sila. Negativna posledice toga bile su ne samo slab ekonomski i socijalni razvoj, nego i manjak pravih, legitimnih elita. Lokalni političari retko zastupaju interese određenih grupa, oni često dolaze takoreći niotkuda i očajnički pokušavaju da učvrste svoju poziciju na lokalnoj sceni.

Pritom je glavni resurs podrška stranih sila. U tom kontekstu se Rumuni u ovoj regiji pokazuju kao ispostava Francuske, Srbi i Bugari konkurišu za naklonost Majke Rusije, Grci i Turci se oslanjaju na Veliku Britaniju, Hrvati i Bosanci na Austriju. Krajem Hladnog rata to područje je imalo najveću koncentraciju granica po kvadratnom kilometru: između NATO na jugu i Varšavskog pakta na severu, između nesvrstane Jugoslavije, članice EU Grčke i organizacije istočnoevropskih država COMECON (Veće za međusobnu ekonomsku pomoć), između proruske Bugarske i Čaušeskuove Rumunije, koja se distancirala od Sovjetskog Saveza.

Albanija je jednom čak postala klijent daleke Kine dok kasnije nije došla do zaključka da je kineski šef države Deng Ksijaoping, kao i ranije Nikita Hruščov, izdao komunizam. Nakon toga je Albanija odlučila da deluje sama protiv celog sveta. Konflikti između geopolitičkih sponzora - koji su se vodili na minijaturnom nivou - tokom istorije su doveli do regionalnih napetosti i čak ratova. Šta je bila funkcija tako apsurdne fragmentacije koja je region sprečavala da postane bogat zajednički ekonmski prostor? Ona je davala politički legitimitet lokalnim elitama koje su se međusobno borile.

Drugačije vreme 

Pogledajmo današnju EU iz ove perspektive. Čini se da rasprave između levice i desnice, između konzervativnih i liberala, potiskuje sudar globalnih geopolitičkih koordinata. Nacionalne elite su počele da se pouzdaju u podršku globalnih sila, slično kao u slučaju Balkana u 20. veku. Ali, njihova podrška danas je nestabilna i promenjiva - za razliku od ere Hladnog rata. Distanciranje SAD od Evrope u vreme Obame razvilo se pod Trampom u otvoreno odbijanje. To je prisililo Francusku i Nemačku da razmotre novu evropsku autonomiju na području sigurnosti. Drugi, kao Poljska, odlučno stoje iza SAD. Zahvaljujući američkoj podršci, Varšava se oseća jačom kad se radi o antievropskim pozicijama zbog kojih je Evropska komisija protiv Poljske pokrenula postupak sankcija prema Članu 7. Poseta američkog predsednika Varšavi sigurno je bila i simbolična nagrada poljskim populistima. Tako je jedna svetska sila uključena u konflikt unutar EU, što dovodi do niza raskola. Jedan primer je i projekt Stiva Banona koji želi Internacionalu protiv EU - na temelju američke ideologije desnice.

Otvoreni flert s Putinovim imperijem

Još više šokira otvoreno ljubakanje s Putinovim imperijem. Od Italije do Estonije populističke i ekstremno desne stranke izazivaju EU tako što pokazuju svoju posebnu bliskost s Moskvom. Bivši komunisti deluju prijateljski prema Moskvi i s nostalgijom prema komunizmu. Neki se suprotstavljaju sankcijama Zapada protiv Rusije nakon aneksije Krima, drugi se nadaju jeftinom gasu ili izgradnji atomskih elektrana. Neki, kao Marine le Pen u Francuskoj, Mateo Salvini u Italiji ili Volen Siderov u Bugarskoj, dobijali su novčanu pomoć iz Moskve, što je dokazano.

Američko i rusko pokroviteljstvo imaju određene sličnosti, ali se ne poklapaju potpuno. Na primer, teško bi bilo zamisliti da bi se poljski populisti pouzdali u Putinovu podršku ili bugarski socijalisti u Trampovu, iako te stranke razvijaju sličnu ideologiju, netrpeljivost prema strancima, konzervativnu i protekcionističku. Ali, svim političkim klijentima velesila jedno je zajedničko: u nastojanju da pobede svog evropskog suparnika oni se oslanjaju na strane sponzore. Upravo to su balkanske zemlje činile više od jednog stoleća.

Jaki saveznici u borbi protiv evro-birokratije 

Novi globalni igrač je Kina. Ova sila u usponu prodire u evropski ekonomski prostor - ne samo jeftinom robom koja s tržišta potiskuje lokalne proizvođače, nego i agresivnim investicijama koje podupire država. Vrhunac toga je faraonski projekt Novog puta svile. Uzalud EU pokušava da držati pod nadzorom ekspanziju azijskog giganta merama koje bi trebaloda važe za sve zemlje članice - jer jedinstvo EU je, čini se, dalje nego ikad ranije.

Ivajlo Ditchev (BGNES)

Ivajlo Dičev

Italija je odlučila da pristupi inicijativi Novog puta svile - i time se usprotivila Evropskoj komisiji. Pre toga je već Grčka važna ekonomska dobra prodala Kinezima, a istočna Evropa želi da sledi taj primer. Da li je to samo pitanje ekonomskog pragmatizma? Ili evropski političari pokušavaju da kompenzuju svoju sve manju legitimnost tako što pronalaze jake saveznike u junačkoj borbi protiv evro-birokratije? Ranije je Evropa bila centar moći u svetu. Danas je ona nažalost rastrgana između suprotstavljenih sila i pokroviteljstava. A iz istorije znamo gde vodi „balkanizacija".

Ivajlo Dičev je kulturni antropolog iz Bugarske. Trenutno radi kao gostujući profesor u Regensburgu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android