Odlazak propovednika

Joahim Gauk ne želi drugi mandat kao predsednik Nemačke, iako bi svakako bio poželjan kandidat velike koalicije demohrišćana i socijaldemokrata. Gauk je izabran kao prvi nestranački predsednik u istoriji, a važi za mudrog teologa i evangelističkog pastora, čoveka za velike govore i bez dlake na jeziku. Iako predsednik Nemačke u kancelarskom sistemu nema skoro nikakva ovlašćenja, njegova funkcija se smatra izuzetno važnom jer je dužan da kritikuje i vladu, razvoj u društvu, ali i da u inostranstvu prozbori o onome o čemu vlada iz političkih razloga ćuti. Gauk (1940. godište) ostaće upamćen po oštroj kritici Putina i Erdogana, „govoru slobode“ pred studentima u Kini, ali i po zagovaranju vojnih intervencija sa učešćem Bundesvera.

„Dobro je što Gauk odlazi“, naslov je u konzervativnom Veltu. „Svejedno koji su pravi razlozi što se odrekao novog mandata: to je bila ispravna odluka. Ne zbog njegove starosti i tereta koji nosi. Nego jer u drugom mandatu ne bi mogao da nadmaši prvi, čak bi samo bacio senku na njega. Naravno, mnogi bi rado i u narednih pet godina slušali Gaukove zvonke govore, radovali se njegovom razigranom umu i porukama i željno iščekivali da kod osetljivih tema na momenat ponovo napusti ulogu reprezenta države i progovori konkretnije. Pa ipak, čovek iz Rostoka je potrošio svoje teme. Još pet godina mogle bi da se pretvore u beskrajnu traku istog“, piše Velt.

Gauk bi svakako bio izabran ogromnom većinom glasova u Saveznom konventu, telu koje se sastoji od saveznih poslanika i istog broja predstavnika pokrajinskih parlamenata, piše Zidojče cajtung. Baš zato treba i ceniti Gaukov potez, navodi minhenski list: „Mudrost dedova je da treba prestati kad je najlepše, ali ni dede ne čine to lako. A pastori u svečanim prilikama često citiraju biblijske redove, kažu da sve ima svoje vreme. Ali između propovedi i njenog sprovođenja nalazi se život – čak i kod jednog saveznog predsednika, koji zna tako lepo da propoveda poput Gauka. On je politički predsednik, koji je uživao u životu na funkciji, ali on nije neko ko sâm želi da vodi politiku. To ga je oslobodilo, oslobodilo u srcu, oslobodilo u govoru. Kancelarki bi bilo drago da je Gauk produžio, makar na još dve godine. On nije hteo sa dobrog razloga: već dva savezna predsednika pre njega morala su da odu pre kraja mandata – treći prevremeni odlazak štetio bi ugledu funkcije.“

Retko se nalaze u nemačkoj štampi drugačija tumačenja Gaukovog mandata. Jedno od njih donosi marksistički list Junge velt, koji Gauku zamera „inkvizitorsko“ ponašanje iz vremena kada je bio šef službe koja je istraživala dokumenta istočnonemačkog Štazija. „Ciljna grupa koju je profesionalni pastor kao politički propovednik godinama zabavljao uglavnom je otišla u Alternativu za Nemačku i Pegidu (desničarska stranka odnosno pokret, prim. red. DW) – a Gauk je ostao da sedi na svojoj funkciji. Tako mu je ostalo jedino da kudi zavisnost od sreće koju je primetio kod stanovništva i da pojasni čiji je paroh postao: paroh garnizona. Bundesver je kasna i velika Gaukova ljubav“, piše ovaj list.

Berlinski Tagescajtung osvrće se i na moguće naslednike: „Kada je Gauk stupio na funkciju bilo je bojazni da će poput moralne furije izazvati pustoš u diplomatski osetljivim temama. To je bio preuranjen zaključak. Ne mora se imati karijera u partijskim plenumima kako bi se dobro obavljao posao predsednika. Gauk je pokazao šta treba toj funkciji – slobodna glava, sposobna da uči. Nasuprot tome, funkciji ne treba zaslužni političar koji bi predsednikovanjem pozlatio svoju karijeru. Dobar bi znak bio ako bi politička klasa shvatila da su došljaci van polja politike primereniji za funkciju od predsednika parlamenta Lamerta ili šefa diplomatije Štajnmajera. Već i da bi se izbegao utisak da se funkcije dele među svojima. Ko bi trebalo da postane novi predsednik? Dobro bi bilo ako 2017. ne bismo imali predsednika nego predsednicu. To je neophodno, već duže vreme.“

Mnogo se govori o tome da bi socijaldemokrata Štajnmajer mogao da puca na mesto predsednika jer njegova partija želi da posle duže vremena ima tu funkciju. To bi bilo moguće samo kompromisima sa Zelenima i Levicom i protiv volje demohrišćana sa kojima SPD vlada u Berlinu. Frankfurter algemajne cajtung ima drugačiji predlog: „Moguće da lovci na talente već odavno imaju nalog da pronađu Gauka Drugog. Gauk Prvi je bio srećni zgoditak. U ovim vremenima razjedinjenosti i sve oštrije svađe o sudbinskim pitanjima za Nemačku i Evropu bi nemačke partije morale da se založe da na funkciju dovedu predsednika koji će na kraju mandata dobiti slične pohvale kao danas Gauk.“