Odijum prema podijumu | Mozaik | DW | 22.04.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Odijum prema podijumu

„Daj da te ljubim za kraj“ dunuo bi otac u „saks“ prve taktove muzike za ples i svi bi posetioci sale hotela „Zvezda“ u Vrnjačkoj Banji krenuli na podijum za igru.

Jovan Nikolić

Te 1955. kada sam ugledao svetlost ovozemaljsku u železničkoj bolnici na Dedinju pobednik Festivala u Sanremu bio je Klaudio Vilja sa pesmom „Buongiorno tristezza“ (Dobro jutro nesrećo), na radost i najbolje želje u mom budućem životu. Ko je mogao tada naslutiti da sam sa „nevinih zvezda“ dopao familije koja će sledećih decenija biti verni navijač italijanske pevačke reprezentacije: Domeniko Modunjo, Bobi Solo, Toni Dalara, Serđo Endrigo, Milva, Mina, Rita Pavone, Điljolja Ćinkveti, Pepino Galjardi,Adriano Ćelentano, Iva Zaniki,Nikolo Di Bari, Albano, Toto Kotunjo, Eros Ramacoti…

Možda nekome navedena imena ne znače ništa, ali ne znati barem jedno od njih u ono vreme kada je festival di Sanremo bio višeg ranga od dodele Oskara u Los Anđelesu, vuklo je bitan kulturni i mentalni hendikep. To je bila blamaža kao da nisi znao za Lasla Lerinca igrača Vojvodine, najbržeg fudbalera prve lige.Za utehu našim domaćinima, valja kazati da je šlagerski klasik Udo Jirgens u nekoliko navrata imao zapažene nastupe na Sanremu ´64, ´65, ´68. Pamte se pesme Abbracciami Forte (Zagrli me snažno) i Finito l´amore (Kraj ljubavi).

Eto otkuda njemu taj karakteristični atavizam nazalnog prenaglašenog vibrata,potpuno netipičan nemačkim interpretatorima, kao kod Kemala Montena, koji je pevao takođe kontaminiran Italijanima. Jer u vreme 60-tih su se u Sanremu, kancone prepune harmonija i melodije, pevale ipak sa izvesnom sikiracijom i rukom neizostavno položenom na srcu. Da se locira izvorište tegoba.

Dočim, ako je dozvoljeno da parafraziram samoga sebe, jednom prilikom u razgovoru sa omiljenim mi pesnikom, primetio sam da je u moderna vremena ta ruka od srca klizila sve niže na dole, dok se tu, dole, nije za sada zaustavila, da ne kažem čvrsto fiksirala. Tja, svako vreme stigmatizira svoje traumatične čakre.

Tako su navedenim interpretatorima,do današnjih dana ostala vibrata koja nalikuju kao da pevaju vozeći pony-biciklo po radijatoru. Moj otac, saksofonist, kapelnik salonskog plesnog orkestra, doduše nije mario pevanje sa jarećim vibratom. – Prevšie cifraju - govorio bi.

Sanremo Musik Festival 2011 Flash-Galerie

Repertoar njegovog orkestra bio je svetski univerzalan. Obavezni standardi: Rumba, Mamba Samba, Bosa Nova i Cha-cha cha. Evergrin, muzika iz filmova, Valcer i Tango. Suvi hitovi iz pesmarica „Metronom - popularne melodije koje rado slušate“, pobedničke pesme festivala, „Beogradsko Proleće“, (Dragan Stojnić, Radmila Mikić, Radmila Karaklajić, Lola Novaković, Nada Knežević, sestre Senka i Bisera Velentanlić, Đorđe Marjanović, Miki Jevremović, Dušan Jakšić, „Opatija“, „Split 71“, „Zagreb 68“ sa neizaobilaznim kompozitorskim tandemom: Stipica Kalođera te Ivica Krajač. Miro Ungar, Ivica šerfezi, Bojan Spevec, Lidija Kodrič, Kvartet 4 M, Radojka šverko Zdenka Vučković, Tereza Kesovija.

Eh, ona je tek bila kraljica pevanja „sa sikiracijom“ koje se nahodilo na granici sa lakšim nervnim rastrojstvom. Još kada bi se pojavila na proscenijumu sa flautom, dirigent je morao gotovo sedeti u krilu puhačke sekcije, da ga već u prvom refrenu, kada uglavnom Terezu spopada astmatični napad pred trans, tako razmahana ne klepi onom flautom u zadnju ćelu. Tada su obično dirigenti nosili dve ćele. Prednju i zadnju.

Ova se prva dala nekako i kamuflirati kao kod Draga Diklića, kada se ono kose što opkoljava uši sa jednoga uveta prevuče preko čela na drugo uvo i napravi lažnjak-razdeljak ufiksiran sprej-lakom za kosu. Odstraga frizurom nalik na fratre, palicama tvoreći svakim taktom krst u zraku, oni kao na misi - blagosiljaju orkestar.

*

Jovan Nikolić sa sestrom Nadom u Vrnjačkoj banji 1962.

Jovan Nikolić sa sestrom Nadom u Vrnjačkoj banji 1962.

„Daj da te ljubim za kraj“ dunuo bi otac u „saks“ prve taktove muzike za ples i svi bi posetioci sale hotela „Zvezda“ u Vrnjačkoj Banji krenuli na podijum za igru. „Mali cvet“, „Za kim sad vapaj taj“, „Tata kupi mi auto“, „Tiki ta, tiki ti“, „Julijana“, „Kafe tjurk“, „O Suki- jaki“, „Zelena polja“, „Pesma Arlekina“… i plesalo se zaista do iznemoglosti, od Lambetvoka, Fokstrota, do završnih ritmova „Tekile“, ili „Brazila“. Na uvodni solo pesme „Brzi Gonzales“ najnovijeg plesnog trenda zvanog Twist, počinjalo bi opšte ludilo u kome su se i vremešni parovi džilitali.

Vrtelo se vrhovima šimika i baletanki, kao kada se gasi bačeni čik cigarete. Nakon plesa dame bi zaglavile pred ogledalima toalete da se natapkaju talkom iz pudrijera, natapiraju dvospratne punđe koje su spale do prizemlja ili došminkaju ruževe koji su se već preslikali na kragnama sa fišbajnom njihovih plesnih partnera. Najposle da se kolonjskom vodicom štrcnu pod ušne resice i po kriznim mestima...

Kakav je to samo zanos bio, kakav ushit, sjaj u očima, volja za igrom i plesom generacije koja je upravo izronila iz ratnih i posleratnih košmara. Koliki poticaj magije zvuka i pokreta; slava telu, davanje disanja smislu života kao utopljeniku - usta na usta.

Ti osmesi raspoloženja, taj veseli žamor i zvon čaša posle plesa, kada je orkestar imao pauzu,sve se u opštoj apoteozi spiralno uzdizalo do visoke tavanice zajedno sa dimom cigareta. A pušilo se u ta vremena. Baš se masovno inhalirao dim ljuta duvana ( Niška Drina,Morava, Kosovski Božur bez filtera, DIV, Beograd ili „Nord mentol“).

I ko zna gde bi sve njih i sve nas, sve do danas odvelo to ushićenje poticano muzikom sa svetskih meridijana, da se stražari na braniku otadžbinsko-domovinske odbrane i zaštite, nisu duboko zamislili nad dostavama terenskih izveštača koji su, vireći okom nedremanim kroz probušene rupe na raskriljenoj „Politici“ opazili masovna okupljanja građanstva na podijumima za ples, koji nepristojno intimno prislonjenih glava došaptavaju jedni drugima u uši izvesne rečenice nepoznate sadržine.

A sve što je nepoznato, samim tim moglo je biti sumnjivo!

Dežurne oči i uši sistema su mogle pratiti i upraćivati lica pod merama isključivo civilno-kopnenim putem, ali kako bi osumnjičeni, neprijatelji i agenti koraknuli na podijume za igru, tu bi im, za izvesno vreme iščezavali sa radara. Stvoren je ozbiljan problem i oni su stali u panici gubiti uvjete za rad.

Pretpostavljam da su se pod urgentnom naredbom regrutirali dobrovoljci iz redova dostavljača glasova iz naroda, te potom bili primorani sa partnerkama iz biroa pohađati ubrzane kurseve okretnih igara na radničkom univerzitetu „Božidar Adžija“.

Međutim, po svemu sudeći, izgleda da je projekat stručnog osposobljavanja ubrzo pao u vodu jer drugaricama i drugovima informatorima, osim zavičajnog i Kozaračkog kola, Linđa, Ora i strojevog marša, novi pokreti u ritmu moderne muzike nisu baš polazili za nogom. Njima je bio nejasan karakter plesa, bliskost dvaju tela, sloboda božanskog susreta muškarca i žene u igri i predigri.

Ali to, ispostavilo se, nije bio jedini problem. Nešto se trebalo poduzeti i na očuvanju društveno političke svijesti i morala, koje su izvesni antidržavni elementi stali da indoktriniraju dekadentnim zvucima trulog kapitalistčikog i imperijalističkog zapada, unatoč obilju folklornog blaga pjesama i igara naših naroda i narodnosti.

(Ovde se umal ne zagrcnuh jer mi se čini da sam gotovo u celosti citirao izjavu pokojnog Maršala Tita u udžbeniku za Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu. Držao sam ga u rukama i listao početkom 90-tih. Moja tadašnja prijateljica trebala je izvesnu pomoć za rad na temu „Uticaj muzike u NOB-u“. Bez toga referata i bez potrebnog bonusa časova plivanja ona nije mogla upisati završnu godinu na odseku za flautu).

Sredinom 70-tih iz gotovo svih hotela diljem pokojne Jugoslavije, podijumi za igru, volšebno, nečujno i bez ikakvog obrazloženja, preko noći su ukinuti!

Budući da bezmalo pola veka od toga događaja, nisam zatekao nigde niti jedno jedino slovo o ovom kulturnom urbicidu nad ljudskim drevnim radostima, posvećujem ovaj nekrolog pokojnim mermernim krugovima, slavulocima velikog susreta strasti i erosa, na kojima se odvijala vertikalna predigra pre horizontalne završnice, podijumima za ples.

Slava im!

-Nastaviće se-

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.