Odgovornost Evrope | Evropa | DW | 15.12.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Odgovornost Evrope

Evropska unija bi trebalo, 25 godina nakon kraja rata u Bosni i Hercegovini, da tu zemlju proglasi za svoj protektorat. Jer problemi BiH su evropski problemi – problemi koje samo EU može da reši, smatra Ridiger Rosig.

Četrnaestog decembra1995 – bio je to četvrtak – u Parizu je potpisan „Dejtonski sporazum“ koji je okončao krvavi rat u Bosni i Hercegovini. U isto vreme, u uredništvo TV-stanice Mirovnih snaga UN u Zagrebu u kojem sam u to vreme radio, ušao je jedan oficir američke vojske. Hteo je da se raspita za jedno mesto u BiH gde je trebalo da bude prekomandovan u okviru mirovne misije NATO. Mirovna misija UN je od 1992. pokušavala da postigne mir u BiH – misija NATO je taj mir sklopljen u Parizu trebalo da održava.

Američki oficir najozbiljnije nas je upitao: „Čuo sam da u BiH žive ponosni muslimani, ponosni Hrvati i ponosni Srbi. Ali ko su onda ti ’Bosanci’?“ Moje kolege sa UNTV i ja, koji smo u tom trenutku već nekoliko godina izveštavali o ratu u BiH, prasnuli smo u smeh kad smo čuli to naivno pitanje. Bosna je već godinama bila tema u evropskim medijima.

-pročitajte još: Kritikom Dejtona se prekrivaju dublji problemi

Ali kasnije mi je postalo jasno da je taj američki oficir tim pitanjem možda nesvesno pogodio samu suštinu problema: previše građanki i građana ne samo što nisu ponosni građani BiH, oni i ne žele da budu Bosanci. I to ima svoje razloge.

Zaostavština rata

Reč „Bosna“ do danas podseća na period od aprila 1992. do decembra 1995. tokom kojeg su se u toj balkanskoj državi oružane snage tri najveće etničko-verske grupe, muslimanskih Bošnjaka, katoličkih Hrvata i pravoslavnih Srba, žestoko borile jedna protiv druge. Život je izgubilo 100.000 ljudi, a milioni su proterani iz svojih domova.

Mirovnim sporazumom iz Dejtona i pripadajućim Ustavom, Bosna i Hercegovina je doduše održana kao država, ali kao komplikovana konstrukcija sastavljena od etničkih „entiteta“, na ćelu kojih su nacionalistički političari koji su i vodili rat.

Jadni uslovi

Tu bi trebalo dodati i činjenicu da Dejtonski ustav u mnogim slučajevima zahteva jednoglasne odluke, tako da politika u BiH funkcioniše u interesu građana jedino kada političari pokažu izvestan nivo spremnosti na kompromis. A baš to je veoma retko slučaj, jer su se nacionalisti na vlasti dobro snašli u postojećem sistemu.

Ridiger Rosig, DW

Ridiger Rosig, DW

Pritom se uslovi u BiH ne mogu nikako drugačije opisati osim kao jadni. Zemlja je manje-više u potpunosti deindustrijalizovna, zvanična stopa nezaposlenosti kreće se oko 25 odsto, a kod mlađih od 25 godina čak 60 odsto. Životni standard iznosi oko jedne trećine proseka EU. Svakodnevica je obeležena siromaštvom, korupcijom i zagađenjem životne sredine.

Glasanje odlaskom

S obzirom na to da se svih ovih godina, uprkos svim izborima, nije promenilo ništa, svake godine iz te zemlje se iseli na desetine hiljada, pre svega mladih i dobro obrazovanih ljudi. To je loše za zemlju, ali dobro za nacionaliste koji se s pravom pribojavaju da bi bes tih mladih u jednom trenutku mogao da eksplodira.

Iseljavanje stabilizuje moć nacionalista. Oni i dalje kontrolišu ono malo radnih mesta u zemlji koja dele svojim sledbenicima. Osim toga, iseljavanje mladih ubrzava starenje društva. A sve po načelu: poslednji neka ugasi svetlo.

Demokratiji je potrebno blagostanje

Istorija svih uspešnih demokratija pokazuje: slobodna društva funkcionišu samo tamo gde vlada kakvo-takvo blagostanje. Pritom je već godinama jasno šta bi politika u Bosni i Hercegovini trebalo da uradi: da stvori uslove za investicije i sprovede ponovnu industrijalizaciju zemlje kako bi se podigao standard.

Ali više je nego jasno zašto to nacionalisti ne rade: to bi značilo kraj njihove vladavine. Stranke koje se ne baziraju na nacionalističkim idejama nisu u prilici da stvore uslove za blagostanje jer nikada nisu dovoljno dugo na vlasti. Proces promena zato ne može da krene iz same Bosne i Hercegovine. On mora, slično kao i Dejtonski mir iz 1995, da bude iniciran spolja.

Šansa zvana Bajden

Vodeća snaga u mirovnim pregovorima 1995. bili su Amerikanci. Nakon što su evropske zemlje godinama bezuspešno pokušavale da okončaju rat u Bosni i Hercegovini, tadašnji predsednik Bil Klinton je sukobljene strane u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson pored Dejtona u američkoj saveznoj državi Ohajo, mešavinom ultimatuma i obećanja doveo do sporazuma.

Ali od tada je uloga Evrope u BiH postajala sve važnija. Tamo je sada, umesto mirovne misije NATO stacionirana misija EU. To ima smisla. Na kraju krajeva, BiH i jeste na Starom kontinentu. Dolaskom Džoa Bajdena na vlast, EU je u balkanskoj politici dobila pouzdanog američkog partnera. Ovo je pravi trenutak za EU da aktivnije shvati svoju odgovornost u Bosni i Hercegovini.

Protivnici BiH i Evrope

Ali trenutna situacija u Evropskoj uniji pokazuje da postoje teškoće u donošenju odluka. To je vidljivo i iz svađe oko budžeta koja pokazuje svu beskompromisnost nekih aktera. To ne utiče samo na politiku prema Balkanu, već ukazuje i na potrebu da se odustane od principa donošenje jednoglasnih odluka. Evropskoj unija je potrebno više demokratije, isto kao i Bosni i Hercegovini.

Multinacionalna Evropa i multikonfesionalna Bosna i Hercegovina ne samo da se suočavaju sa sličnim poteškoćama, već i sa istim protivnicima: autokratskim državama poput Rusije ili Turske, totalitarnom Kinom, fundamentalističkom Saudijskom Arabijom, sa desnim i raznim drugim populistima, ali i sa jerskim fanaticima. Svi oni odbacuju jednu jedinstvenu demokratsku EU, kao i ujedinjenu i demokratsku BiH.

Malo verovatno, ali ne i nemoguće

Nakon mnogih godina „evropske kontrole“, Bosna i Hercegovina bi napokon trebalo i zvanično da postane protektorat EU – na ograničeno vreme i sa jasno definisanim ciljem: da ta mala balkanska zemlja postane spremna za članstvo u EU, a da njeni žitelji napokon dobiju razlog da žele da da budu građani Bosne i Hercegovine.

Istina, takav razvoj događaja, s obzirom na uslove koji tamo vladaju i aktuelne probleme s kojima se suočava Evropska unija, deluje kao malo verovatan. Ali nije nemoguć. U svakom slučaju bi i za BiH i za EU bio bolji od trenutne agonije.

Nemački književnik Kurt Tuholsku 1932. je napisao: „Jedan Jevrejin je svojevremeno rekao: ’Ponosan sam što sam Jevrejin. Ali i ako nisam ponosan, opet sam Jebrejin. Zato je najbolje da odmah od početka budem ponosan!’“. Takav stav bi dobrodošao mnogim građanima Bosne i Hercegovine. Ali i ostalim Evropljanima.

Ridiger Rosig je urednik u DW, 1995. i ’96. radio je kao reporter na UNTV. Njegov dokumentarni film „Bosna i Kosovo – zaboravljeni evropski protektorati“ je 2017. prikazivan na javnim servisima ZDF i Arte.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama