Od hipi-komume do eko-sela

Sedmoro odraslih u pozi hapšenja, licem prema zidu, raširenih nogu, sa rukama u vis i jedno dete – svi goli golcati. Ta slika urezana je u kolektivno sećanje kao simbol nemačkog studentskog pokreta. Zajednica u kojoj su živeli – Komuna 1 – osnovana je pre 50 godina i postala je mit: droga i slobodna ljubav, obećanje političkih i društvenih promena.

Mnogi životi Komune 1

Kada je reč o pop-kulturi, Komuna 1 je nezaobilazna, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog prisustva oskudno odevene lepotice Uši Obermajer: Njena veza sa Rajnerom Langhansom zasladila je sto dana Komune neophodnom dozom seks(ipil)a. Pritom je Komuna 1 bila grupa političkih provokatora koji su itekako bili svesni trenutka u kojem su te 1967. godine živeli. Simulirano planiranje napada pudingom na potpredsednika SAD Hjuberta Hamfrija 6. aprila i leci o požaru u robnoj kući u Briselu 22. maja, bili su izraz te svesti. Diter Kuncelman, Fric Tojfel i Rajner Langhans činili su medijsko jezgro Komune 1.

Zabava se završila 2. juna 1967. kada je policija ubila studenta Bena Onezorga u Berlinu. Studentske demonstracije postale su nasilne – na obe strane. Ono što je počelo kao provokacija, postalo je smrtno ozbiljno. Neki istoričari i danas su mišljenja da je Komuna 1 bila „tranzitna stanica ka levičarskom terorizmu RAF“ (Volfgang Krauzhar). Andreas Bader bio je gost Komune, kao i osnivač RAF Horst Maler, koji je kasnije postao neonacista i s tim u vezi 2009. godine pravosnažno osuđen.

Komuna 2, vrtići i debata o pedofiliji

I mada se po medijima posle njenog raspuštanja pre svega govorilo o Komuni 1, paralelno postojeća Komuna 2 smatra se stvarnom „političkom zajednicom“: tu je bilo manje glamura, ali je zato bilo interesantnih eksperimenta: U avgustu 1957. sedmoro odraslih i dvoje dece uselili su se u stan u Berlinu i uveli zajedničke finansije i roditeljstvo. Stanovnici komune bili su uglavnom iz Socijalističkog udruženja Nemačkih Studenta (SDS), u kojem se šezdesetih godina okupljala Nova levica i stvarala prethodnica studentskog pokreta. Iz tog miljea nastao je drugi nemački ženski pokret i pokret za antiautoritarno vaspitanje dece (Kinderladen) koje danas nastavlja da postoji u obliku roditeljskih udruženja. Međutim, taj isti pokret povezan je s jednim od najmračnijih poglavlja levice u posleratnoj istoriji.

Komuna 2 propala je u leto 1968. godine, jer je nakon atentata na Rudija Dučkea u aprilu 1968. došlo do raskola u političkom mišljenju. Ostali su detaljni podaci o njihovom eksperimentalnom životu. U knjizi iz 1969. „Žena-porodica-društvo“, čiji je izdavač bio Hans Magnus Encensberger, članovi Komune 2 govore i o njihovom roditeljstvu bez represije. Recimo: tada 26-godišnji Hans-Eberhard Šulc detaljno opisuje kako se mazi sa četvorogodišnjom ćerkom svog druga Ditera Kuncelmana. Tu su i fotografije golišave devojčice i petogodišnjeg dečaka Nesima koji je takođe živeo u komuni – to bi danas bilo okarakterisano kao čista dečija pornografija.

Studentske stambene zajednice – ekološka sela

Dok je zajednički život u kasnim šezdesetim i početkom sedamdesetih godina bio politički motivisan, tokom godina je prioritet sve više postajala praktičnost. Iako su seks, droga i rokenrol nastavili da igraju određenu ulogu, studenti u svojim stambenim zajednicama više nisu hteli da menjaju svet. U gradovima su kirije visoke, studentski domovi sivi, pa zbog toga mnogi studenti i danas rado žive u čvršće ili labavije organizovanoj zajednici.

Političke Komune u stilu šezdesetih i sedamdesetih godina nisu nestale. Ali maksima društvene promene i slobodne ljubavi, ustupila je mesto principu održivosti. Komune se sada obično zovu – eko-sela. Platforma Komuna ukazuje da je 2016. u Nemačkoj bilo 36 političkih komuna, mreža Ekosela (PEN Nemačka) pokazuje još veći broj. Jedan od primera je „Centar za eksperimentalno kreiranje života“ u Bad Belcigu u Brandenburgu. Tu čak praktikuju varijante slobodne ljubavi, koja se danas zove poliamorija. „Centar za eksperimentalno kreiranje života“ sebe vidi kao istraživački centar za bolji i srećniji život. Danas tu živi stotinu ljudi, postoji privatni obrazovni centar i ljubavna akademija.

Kao socijalno liberalna moderna varijanta komune, mogu se shvatiti projekti kohausing: stanovi ili kuće su u privatnom vlasništvu, dopunjeni objektima za zajedničku upotrebu. Srce takvih projekata su velike kuhinje i trpezarije. Prvobitno nastala u Danskoj šezdesetih, ta ideja je sada široko rasprostranjena u Skandinaviji, SAD i Kanadi. U Severnoj Americi ima više od 150 kohausing-projekata. U Nemačkoj je nekoliko takvih projekata u fazi planiranja. Namenjeni su gradskom stanovništvu koje želi da pobegne od anonimnosti velikog grada i posebno su popularni među mladim porodicama i samohranim roditeljima. To možda deluje manje seksi, ali je verovatno ekološki i društveno podnošljivije nego što je bilo onih sto dana Komune 1.