Objasniti svet za pola minuta | Evropa | DW | 17.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Objasniti svet za pola minuta

Kultura izjava od 30 sekundi i kratke vesti na društvenim mrežama doprinose rastu populizma. Za kritičko promišljanje sveta potrebno je vreme, podseća rumunski pisac Katalin Dorijan Floresku.

Dan posle Trampove pobede pozvali su me sa jednog švajcarskog radija. Novinari pitaju kako da se protumače izbori. Da li je to kraj demokratije kao verodostojnog državnog uređenja? Čak kraj prosvetiteljske ere? Mogao sam da pričam koliko sam hteo, ali na kraju će od toga ispasti 30 sekundi.

Bio sam zatečen. Zar je zaista moguće reći nešto o svetskom poretku za 30 sekundi? Ili o bilo čemu što je važno? Ja za 30 sekundi jedva da mogu da opišem i moju omiljenu knjigu. Ili neku scenu iz Felinijevih čarobnih filmova. Ili ljubav prema mojoj ženi. Za trideset sekundi mogu najbolje samo da – ćutim.

Trideset sekundi je neljudski kratko vreme. Ta poluminutna kultura je suodgovorna za to što je sada Tramp to što jeste. Verovatno je njemu to vreme dovoljno za jedan tvit. I pet sekundi za čitanje. Tvitovanje će sada vladati svetom. Ova kao i druge (ne)društvene mreže su ovovremena tehnološka mašina za mlevenje mesa, u koju se nabija naša prosvećenost sve dok iz nje ne izađu samo tanke niti. Pomalo kao testo za picu. Ako ne pazimo, ono se iskida.

Kad pokazujemo prstom na SAD, pokazujemo na sebe

Da li je prosvećenost ikada računala sa takvim vremenskim tesnacem? Nije. Njemu su potrebne kritične, ispitivačke misli. Da, baš to. No, ako bismo optužili Trampa za pohabanost ili čak za kraj epohe prosvećenosti bilo bi, kao što kaže jedna nemačka poslovica, kao kad sa vodom iz lavora sa prljavom vodom izbaciš i dete koje si u njemu okupao. To bi bila prevelika čast za Trampa. On se samo međuproizvod, on je samo iskoristio razvojnu tendenciju koja je već bila tu.

A prišivati krivicu Sjedinjenim Američkim Državama za povratak polemičkog i iracionalnog mišljenja, bilo bi licemjerno. Pre manje od jedne decenije ta zemlja je izabrala prvog predsednika crnca, što je bio poprilično razuman čin. Ako je epoha prosvećenosti počela da se kruni, onda je to bilo kod nas, u Evropi i to pre više decenija. Kad pokazujemo prstom na Ameriku, mi pokazujemo na sebe.

Devedesetih, ustvari još sedamdesetih, sa pojavom Švarcenbah-inicijative koja je bila netrpeljiva prema strancima, u Švajcarskoj su se pojavili populisti od formata. Jednom milijarderu je, slično kao Trampu, pošlo za rukom da dugogodišnjim političkim radom preusmeri Švajcarsku narodnu partiju (SVP) i da od nje napravi izuzetno efikasan i snažan instrument svog populizma. Velikom delu naroda je poput Trampa prodao bajku o bogatašu kojem je više stalo do briga običnih ljudi nego do sopstvene samozaljubljenosti.

Propast prosvetiteljskog razmišljanja

Od tih vremena vlada populističko vanredno stanje. Specijaliteti su – probuditi netrpeljivost, pojačati je i usmeriti, antievropski stavovi, ksenofobija. I naravno – Make Switzerland great again! Izolacionizam natopljen švajcarskom mitologijom.

Propast prosvetiteljskog razmišljanja može se meriti i po tome po čemu Švajcarci sami sebe definišu – po direktnoj demokratiji. Narodna volja, koja nalazi svoj izraz u referendumima o pitanjima koje pokreću narodne inicijative, izokreće se i dovodi do apsurda. Odluke na referendumima koje bi trebalo da budu izraz zrelosti građana, prožete su slutnjama, mutnim osećanjima i nagađanjima i pojednostavljenim predrasudama. Bira se iz stomaka, ne iz glave, potpuno isto kao u Americi.

Narodna volja se na kraju okreće protiv interesa istog tog naroda. Inicijativa protiv masovnog doseljavanja dovela je pre dve godine do teške krize u odnosima sa Evropskom unijom. I to, uprkos tome što je doseljavanje puno dobrog donelo zemlji. Tako nastaje bizarno iskrivljena demokratija, u kojoj većina ni na koji način nije u posedu kamena mudrosti.

Evropski populizam: Tramp u dobrom društvu

No, važno je da bude manje stranaca, naročito onih neomiljenih, koji nemaju debeli novčanik i ne odsedaju u našim luksuznim hotelima. Koji neće dobiti posao na nivou menadžmenta u bankama i osiguranjima ili u onome što je ostalo od industrije. Za sve koji ne mogu da sebi priušte ovako nešto važi – napolje iz Švajcarske. Ili – zabijte ruke u naše klozete. Naime, ako rade poslove koje Švajcarci više neće, onda su stranci dobrodošli.

Švajcarska odavno nije usamljena u svemu ovome. Oni koji su ranije bili šegrti Švajcarske narodne partije, odavno su je pretekli. U Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Holandiji, Austriji, Poljskoj i Mađarskoj. Tramp ima dobro društvo. Možda bi trebalo da svi oni osnuju klub tviteraša, neko vreme bi se zabavili slanjem poruka. Tramp bi naravno bio predvodnik. On bi ostalim članovima kluba objasnio kako da današnjem razočaranom, usamljenom, gnevnom građaninu koji je lenj na razmišljanju, objasne svet u 140 znakova. Pristup klubu bi imali samo oni političari koji bi pristali da redukuju svoju sliku sveta i čoveka na tviterašku dužinu.

Za sve koji su navikli da misle malo složenije, koji ulažu vreme u to da se zaista informišu, da preispitaju svoje stavove, koji su spremni da zastupaju višeslojnost sveta i humanističke vrednosti, za sve njih će vrata tog ekskluzivnog kluba ostati zatvorena.

Mi bismo i to preboleli.

Pisac nemačkog jezika Katalin Dorijan Floresku rođen je u Rumuniji. Od 1982. živi u Švajcarskoj. Studirao je psihologiju i psihopatologiju u Cirihu i potom radio u Centru za pomoć narkomanima. Za roman „Jakob odlučuje da živi“ dobio je 2011 Švajcarsku nagradu za knjigu. Ove godine je u Minhenu objavio roman „Čovek koji donosi sreću“.