Obama, predsednik koji okleva | Politika | DW | 10.09.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Obama, predsednik koji okleva

Predsednik SAD svojim cik-cak kursom prema Siriji nije samo ojačao svoje protivnike i oslabio one koji ga podržavaju. Obama je zakazao i kada je reč o njegovom najvažnijem zadatku, smatra komentator DW Mihael Knige.

Doneti odluke o ratu i miru, o životu i smrti, jedna je od osnovnih stavki u opisu funkcije američkog predsednika. Taj zadatak je Obamu tokom prvih godina predsedničkog mandata učinio izrazito jedinstvenim: „Ako za neki problem postoji jasno rešenje, on ne dolazi na moj sto... Jedino o čemu ja odlučujem su teška pitanja“, rekao je on u jednom intervjuu.

Ipak, upravo to predsednik Obama nije učinio u slučaju Sirije. On je od početka konflikta u martu 2011. godine oklevao i odugovlačio. Trebalo je da prođe nekoliko meseci, tokom kojih je trajalo nasilje, da bi Obama prvi put dao izjavu i zatražio Asadovu ostavku. Isključio je mogućnost vojne intervencije i naoružavanja opozicije. I šta se promenilo? Ništa.

Nakon što su prvo portparol Pentagona, a potom i ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton tokom leta 2012. godine upotrebu hemijskog oružja označili kao „prekoračenje crvene linije“, Obama je osam dana kasnije to i sam učinio. Pentagon je potom, podržan Klintonovom, predstavio planove za naoružavanje opozicije. Obama je to odbio. Šta se promenilo? Ništa.

Mihael Knige, urednik u engleskom programu DW

Mihael Knige, urednik u engleskom programu DW

Kada su objavljeni prvi izveštaji o tome da je Asadov režim koristio hemijsko oružje, Obama je to označio kao prekretnicu. Kada su američke tajne službe potvrdile upotrebu hemijskog oružja, Obama je rekao da prvo mora da se utvrdi ko je za to odgovoran. Šta se dogodilo? Ništa.

Kada je novi šef Pentagona Čuk Hejgel na kraju izjavio da SAD razmišljaju o isporuci oružja, tome se ubrzo nakon toga priključio i sam Obama. Ipak, on je istovremeno upozorio na to da se „prvo mora razmisliti pre nego što se skoči“. Šta je bilo? Ništa.

Bez kompasa

Konačno, u leto 2013. godine, nakon navoda UN da je do sada život izgubilo više od 100.000 ljudi, Obama je odobrio isporuku oružja. Ipak, čak i kada je sam Vašington potvrdio izveštaje o znatnoj upotrebi hemijskog oružja od strane Asadovog režima, Obama je i dalje vrludao. On je samo izjavio da je doneo odluku o vojnom napadu. Kada je nakon toga britanski parlament ipak odbio učešće te zemlje, Obama je za samo nekoliko sati promenio mišljenje i izjavio da takođe želi odobrenje Kongresa za vojnu intervenciju.

Kada je postalo očigledno da bi Kongres mogao da odbije da dâ saglasnost za vojnu intervenciju, usledila je za sada poslednja retorička pirueta: ministar spoljnih poslova Keri izjavio je da bi se u slučaju da Sirija svoje hemijsko oružje stavi pod međunarodnu kontrolu, moglo odustati od vojne intervencije. Kada su Rusija i Asadov režim zahvalno prihvatili loptu, Obamina vlada je planirani vojni napad odložila do daljeg i ponovo dobila na vremenu.

Da budemo jasni: postoje razumljivi razlozi i za i protiv vojnog napada na Asadov režim. Idealno rešenje ne postoji. Reč je o klasičnoj dilemi jer obe mogućnosti prevazilaze potencijalnu korist: klasična dilema.

Bez strategije u Vašingtonu

Ipak, američki predsednik je izabran upravo da bi doneo odluku u situacijama u kojima postoje samo loša rešenje. A onaj ko se sam, poput Obame, busa time da je sposoban da donosi odluke – od njega se očekuje da te tvrdnje potvrdi u kriznim vremenima. Obama to nije učinio. Od početka rata u Siriji pre dve i po godine Obama je oklevao, odugovlačio i kupovao vreme. On nije vodio, nego je često reagovao tek na pritisak sopstvenog kabineta, pritisak opozicije, britanskog parlamenta i događaja u samoj Siriji. Strategija prema Siriji do danas nije bila ni delimično vidljiva.

Zbog toga se u tu sliku uklapa i to što predsednik Obama u utorak uveče(10.9), prvi put posle dve i po godine rata u kojem je poginulo više od 100 000 ljudi, želi da održi govor američkom narodu o Siriji.

Komentar: Mihael Knige
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama