Očajnička potraga za srećom | Mozaik | DW | 01.03.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Očajnička potraga za srećom

Mnogim pakistanskim i indijskim ženama to se čini kao ostvarenje snova: život u inostranstvu, bekstvo od siromaštva. Ali za to treba pronaći pravog supruga, što često završava katastrofom.

Velika Britanija, Australija ili SAD: onaj ko tamo živi, taj je uspeo u životu. Imati supruga indijskog ili pakistanskog porekla, a koji živi na Zapadu, mnogim pakistanskim ili indijskim ženama znači „dobar ulov“. Uz takvog muža raste im ugled u društvu, a time i status. Zapravo – život kao u bajci. O tomu sanjaju hiljade žena iz južne Azije. One žele da iza sebe ostave uobičajenu svakodnevicu, žude za sasvim novim početkom, u nekoj drugoj zemlji, s novim identitetom.

Međutim, često se taj san raspline kao balon od sapunice, a žene za to plaćaju visoku cenu. Jer, njihova čežnja, kombinovana sa njihovim niskim obrazovanjem i neiskustvom, često bude beskrupulozno iskorišćeni. Sabah je upravo to doživela.

Od sna do košmara

London je mnogima san...

London je mnogima san...

Sabah (24) je bila puna nade, kad je preko jedne posredničke agencije u pakistanskom gradu Lahoreu stupila u kontakt sa svojim mužem i njegovom porodicom. Oni su već dugo vremena živeli u Velikoj Britaniji. „Delovali su kao veoma draga osobe. Moj muž i ja ubrzo smo se verili. Šest meseci kasnije, on i njegova porodica došli su u Pakistan i mi smo se venčali. Već istog meseca sam zatrudnela“, priča Sabah za Dojče vele. S obzirom na to da formalnosti oko dobijanja vize dugo traju, prošlo je sedam meseci dok Sabah, sada već u poodmakloj trudnoći, nije mogla da doputuje kod muža u London.

Ali samo nekoliko dana po njenom dolasku, za Sabah su počele teškoće, a njen muž postao je neugodan. Ubrzo je počela da se osećati poput zatvorenice. Njeni svekar i svekrva počeli su da je maltretiraju i stalno iznova da traže sve veći miraz. Svaki njen telefonski razgovor, uključujući i one s njenim roditeljima, bio je prisluškivan. Iskorišćavali su je i tretirali kao čistačicu. Morala je da preuzme sve poslove u domaćinstvu, iako je bila pred porođajem. „Moj muž nije sa mnom išao čak ni na preglede u bolnicu. Nije ga bilo ni kada je dete došlo na svet.“

Ubrzo nakon rođenja sina, svekar i svekrva su ubedili Sabah da odleti u Pakistan kako bi dete pokazala rodbini. Kada je stigla tamo, muž je insistirao da on sa detetom ode na jedan dan u posetu porodici u Karačiju. Istog dana, njen sin je kidnapovan i odvezen natrag u London.

Nije jedina

Stotine žena poput Sabah postale su žrtve iste prevarantske šeme. Sama Sabah nije nikada odustala. Vodila je tešku pravnu borbu da bi dobila natrag svog sina. Na kraju je pobedila. Danas je razvedena i živi zajedno sa sinom u jednosobnom stanu u Londonu. Za alimentaciju se još uvek bori.

...ali se on često pretvori u košmar.

...ali se on često pretvori u košmar.

Procenjuje se da samo u centralnoj indijskoj saveznoj državi Pendžabu ima 50.000 žena koje su se našle u istoj situaciji. „Naša istraživanja pokazala su da veoma mnogo britanskih i kanadskih muškaraca napušta svoje indijske žene, pre svega u Pendžabu“, kaže direktor britanske ženske organizacije Rani Bilku. „Te žene su u isnostranstvo otputovale sa vizom koju su dobile kao supruge svojih muževa. Čim muškarac odluči da više ne želi da bude oženjen, ta viza se povlači“.

U svojim domovinama žene nakon toga bivaju isključene iz društva. „Žene su tada stigamtizovane jer predstavljaju sramotu za čast porodice. Ali one čvrsto veruju da će se njihovi muževi kad-tad vratiti“, objašnjava Rani Bilku.

Teško je pružati pomoć

Britanska ambasada u Islamabadu i britanski konzulat u Mirpuru u Kašmiru, su mesta na koja mogu da se jave žene koje žele da se vrate u Veliku Britaniju. Ambasada im pomaže informacijama o smeštaju, putnim ispravama kao i u kontaktu sa humanitarnim organizacijama.

Ali, i kad postoji teoretska mogućnost za pomoć, brojne žene ne mogu da je iskoriste jer na primer žive na mestima hiljadama kilometara udaljenim od ambasade. Uz to su i često veoma siromašne.

Ode kao neženja, vrati se kao oženjen muškarac

To je zatvoreni krug iz kojeg žene teško mogu da izađu, objašnjavaju stručnjaci. „Supruge koje dođu iz inostranstva po pravilu u potpuno zavise od svojih muževa i njihovih porodica, čak i kada se radi o dozvoli boravka“, kaže britanska pravnica En-Meri Hačinson. Žene više nemaju nikakvu kontrolu nad sopstvenim životom. „One trpe zlostavaljanje iz straha da će biti deportovane.“

Dugo čekanje na vizu

Dugo čekanje na vizu

S druge strane, mlade azijske muškarce koji žive u inostranstvu njihove porodice često primoravaju da se tokom godišnjih odmora u domovini ožene nekom svojom zemljakinjom. Ti mladići najčešće su odrasli u zapadnjačkom okruženju i uopšte ih ne zanima ženidba sa nekom tradicionalnom ženom. To čine samo da bi ispunili želju svojih roditelja. Mnogi od njih na kraju, po završetku godišnjeg odmora, uopšte ne povedu sa sobom na Zapad svoje žene.

Nada kroz zakone?

Nije retko da muškarci u Velikoj Britaniji pokušavaju da dobiju beneficije od socijalnog osiguranja na račun svojih žena, iako su te žene odavno napustili. A to nije sve: „Neki muškarci čak imaju po nekoliko žena“, tvrdi političarka Šrila Flejter. „Žene su međutim registrovane u različitim domaćinstvima, tako da suprug ubire novac za svaku posebno.“

U Indiji su donesena dva zakona koja se izričito bave poligamijom i odbačenim ženama. „Po prvi put tako u Indiji postoji zakon koji bi trebalo da spreči prividne brakove“, objašnjava Bikram Majitia. Suština zakona je da su i oni indijski građani koji žive u inostranstvu u budućnosti obavezni da registruju svoje brakove u Indiji, i da tamo na uvid stave sve pojedinosti o svom životu u inostranstvu, kao i svoje adrese.

Autorke: Roma Rajpal / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković