Novinari traže pomoć kancelarke

Nemački novinari pišu da vlasti u Pekingu prete njihovim informantima ili koriste metode zastrašivanja protiv njihovih saradnika. Novinari su zamolili kancelarku da se za vreme posete Kini zauzme za poboljšanje uslova njihovog rada. Postavlja se pitanje: koliko će kancelarki biti do borbe za prava nemačkih novinara u zemlji koja je spremna da finansijski pomogne Evropi - pa samim tim i Nemačkoj - u jeku dužničke krize. Džoni Erling, dopisnik lista Di velt (na fotografiji gore) smatra da su obe strane potrebne jedna drugoj: „Ovo je poslednji mandat premijera Vena Đijabaoa. On je sebi stavio u zadatak razvoj odnosa sa Evropom i za predstojeći susret je svakako zainteresovan bar koliko i kancelarka. Tako gledano, ovo pismo novinarâ je zapravo upućeno na obe adrese, iako je formalno navedena samo jedna. Pismo bi trebalo da bude signal i za njih, i za javnost, koji pokazuje u kakvim okolnostima rade novinari.“

Razni vidovi šikaniranja

U pismu se, između ostalog, navodi da se od se od kineskih saradnika nemačkih novinara često traži da te novinare špijuniraju. Dešavalo se da je kineska služba državne bezbednosti pozivala te saradnike na razgovore i od njih tražila da pomno prate o čemu i kako nemački novinari izveštavaju. Novinari su uspeli da se odupru takvim pojavama. Džoni Erling kaže, međutim, da je u pismu novinara kancelarki kao jedan od najvažnijih problema navedeno to što je tendencija da se poveća sloboda medija, primećena kada su počele Olimpijske igre u Pekingu 2008, vrlo opala. Kada je reč o pravilima za rad stranih novinara, iste te 2008. godine je rečeno da im je za intervjue potrebna samo dozvola sagovornika. Ali, novinari se žale da vrlo često imaju probleme sa načinom na koji kineske vlasti tumače to pravilo, posebno u vremenima kriza ili problema - tako se od novinara ipak često traži da nabave dodatne dozvole vlasti ili raznih komiteta.

Napetost donelo Arapsko proleće

Tako je u maju ove godine američka novinarka Melisa Čen morala da napusti Kinu: ona je naknadno optužena da je vodila intervjue bez dozvole. Postavlja se pitanje: kako reagovati u takvim situacijama? Džoni Erling prenosi da „kada neko predstavnicima policije ili vlasti kaže da je ilegalno upravo to što oni čine, odgovor je uvek isti: nije tačno, to je deo pravila - i dalje vam ništa ne objašnjavaju. Doduše, treba biti fer i priznati da nema nikakve opstrukcije kada se radi o temama koje nisu škakljive.“ Erling kaže da je situacija bila posebno napeta u proleće prošle godine: „Tada su svi pratili Arapsko proleće. Vlasti su strahovale da bi virus pobune mogao da se prenese i na Kinu, za šta nije bilo nikakvih indicija. Tada nisam smeo ni da se obraćam ljudima na ulici, ni da stojim negde i posmatram šta se dešava. Jednom sam bio i pozvan u policiju. Posle je rečeno da je to bila preterana reakcija zbog moguće opasnosti, ali restrikcije su ostale.“

Erling smatra da je kinesko društvo poslednjih decenija postalo mnogo otvorenije nego što je to bio slučaj potkraj prošlog veka, pre svega zbog interneta i socijalnih mreža poput „Kina veibo“. Informacije se brže šire, iako se država tome ne raduje baš preterano. I pored toga, mora još mnogo toga da se učini.

Autori: Đun Jan / Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković