Normandija kao veliko groblje
6. jun 2009.
„Ploče u obliku krsta su napravljene od ilovače. To je nemačka zemlja. To je tada bio način da se vojnici sahrane ovde, a da ipak imaju nešto iz zavičaja. Kako ne bi leželi pod tuđom zemljom. Pojedini posetioci i srodnici su dolazii i bacali zemlju na grob. Ona bi trebalo da znači nešto poput: Vidiš da nisi sasvim sam u tuđini", kaže Tisarand, upravnik groblja.
Pravo na grob
Prolazeći grobljem nailazimo na mnoge grobove u kojima počivaju nekadašnji SS- vojnici. Naravno da nisu svi SS- vojnici ratni zločinci, ističe Tisarand. Pa ipak ovde se nalazi i grob oficira Adolfa Dikmana, koji je naložio masakr u francuskom selu Oradur sur Glan. Tom prilikom je život izgubilo više stotina ljudi. „To je neprijatna situacija. Za narodnu zajednicu ne postoje dobra i loša dela. Onima koji su bili kriminalni ne odajemo posebnu počast. Međutim, svaki čovek ima pravo na grob, iako se u životu nije ponašao kako treba.“
Selo La Komb je udaljeno nekoliko kilometara od groblja. Ogust Valet, 84-godišnji baštovan, 50-ih godina je pomagao u izgradnji groblja i polaganju posmrtnih ostataka palih nemačkih vojnika. On nam govori o nastanku ovog groblja. „Amerikanci su svoje pale borce sahranjivali na jednom, a nemačke na drugom mestu. To je tako išlo šest, sedam godina, sve dok Amerikanci nisu počeli da sahranjuju vojnike na velikom groblju u Kolevil sur Mer. Cela Normandija je bila jedno veliko groblje. Svuda su se nalazili mrtvi koje je trebalo identifikovati. To nije bio lep posao, ali je on obavljen kako treba.”
Za vreme nemačke okupacije Šarlot Dubo je morala da pere veš nemačkih oficira. Danas bez ljutnje gleda na vreme nemačke okupacije. „Jedan bračni par iz Nemačke svake godine dolazi na grob svojih sinova koji su život izgubili ovde u Normandiji. Jednom su nas pitali da li bi hteli da se brinemo o grobu. Pristali smo i dugo godina to radili. Ne pada nam lako, ali i mi imamo decu. A ti mladi vojnici svakako nisu tražili da poginu ovde.“
Ogust Vale i Šarlot Dubo se veoma dobro sećaju proslave pesedetogodišnjice oslobođenja. Tada je nekadašnji kancelar Gerhard Šreder odbio da poseti groblje La Komb. Ogust Vale i Šarlot Dubo ipak smatraju da se treba sećati i nemačkih palih vojnika. Ne svih, naravno.
Groblje La Comb danas posećuju samo nemački veterani. 83-godišnji Johanes Berner, inače rodom iz Lajpciga, ostao je nakon rata u Normandiji. Oženio se Francuskinjom koja se priseća reakcije svog dede koji je inače učestvovao u prvom svetskom ratu: „Rekao je: Zar nema dovoljno Francuza, pa moraš baš Nemca da uzmeš?“
Od tada se mnogo toga promenilo. 1963. je sklopljen ugovor o prijateljstvu između Nemačke i Francuske. Mnogi gradovi dveju država su u međuvremenu postali partneri.
Autor: Klaudija Henen / Zorica Dragićević
Odgovorni urednik: Ivana Ivanović