No pasarán

Piše: Dragan Aleksić

Fašisti su pobedili. Španija je izgubila, mi smo izgubili. Povlačili smo se prema severu. Još tokom jeseni je trebalo da pređemo Pirineje, zimi se oni ne prelaze. Italijanski fašistički avioni su mitraljirali naše kolone. Musolinijeva pomoć Franku. Mi iz internacionalnih brigada smo znali da smo izgubili rat, da je Španija poražena i da se neman sprema da pokori celu Evropu. Žurili smo da još novembra pređemo Pirineje i domognemo se juga Francuske, pa otud u Pariz.

Prilikom jednog naleta neprijateljskih aviona, bio sam pogođen u desnu potkolenicu. Pao sam na zemlju, misleći da mi je noga odsečena. Kada je opasnost prošla, do mene su dotrčali bolničari, brzo previli ranu, postavili nekoliko daščica i učvrstili ih kaiševima: „Poljak, preživećeš, ali ne možeš da hodaš na toj nozi. Moraš na nosila, a na njima ne možeš preko Pirineja. Ovde ima manjih sela, moramo da pronađemo neku kuću u kojoj ćeš da boraviš dok ne budeš sposoban da kreneš na sever.“

Nosili su me pola sata, a onda smo na jednoj kosini, pod visokom planinom, ugledali tri kuće, dosta udaljene jedna od druge. Kuće su bile male i izgledale su nenastanjene, no iz jedne se tanak, jedva vidljiv dim lagano dizao u sivo nebo. Tu su me drugovi odneli. Otvorili su vrata i uneli me unutra. Kraj zidanog šporeta, uza zid, sedeli su starica i starac. Soba je bila niska, mračna, imala je jedan mali prozor, jedna vrata sa prednje i jedna manja sa suprotne strane, zidovi su bili goli, u uglu su bila dva mala kreveta, jedan uz jedan zid a drugi uz drugi, u blizini šporeta je bio sto, a uz njega dve stolice. Starica je ustala, uplašena neznancima. Starac je sedeo, glava mu se lagano tresla, a iz nosa curile kapljice. Moji su drugovi objasnili starici da sam ranjen, da ću da ostanem kod njih neko vreme. Starica je rekla da su oni siromašni, da nemaju dovoljno hrane. Pokazala je manja vrata: „Iza imamo kozu i nekoliko kokošaka. Hranimo se mlekom i sirom, i jajima. To je sve.“ Drugovi su me položili na bliži krevet i kraj mene spustili ranac pun konzervi: „Ovo će biti dovoljno dok prezdravi.“

Godinu dana sam sa drugovima ratovao protiv frankista. Pucali su oni na nas, pucali smo mi na njih. Oni su streljali nas, mi smo njih. Video sam mnoge gradove i sela. Naučio sam dosta španskog. Upoznao sam borce iz raznih zemalja. Svi smo bili dobrovoljci, partija nas je poslala da branimo Republiku. Izgubili smo Madrid. Mi smo govorili: 'No pasarán', ali oni su prošli. Izgubljena je Gvadalahara, Gernika, Saragosa, Sevilja, Toledo, Figeras. Pala je Barselona. U Barseloni me je volela jedna lepa Ciganka. Sviđale joj se moje žute lokne. Tad mi je kosa bila malo duža, imao sam dvadeset i tri godine. Pre toga sam dva puta spavao sa Francuskinjom koja je došla sa nama iz Pariza.

Starac se sporo kretao i teško disao, ponekad je noću krkljao. Malo je sedeo kraj šporeta, a više ležao u krevetu, sklupčan na boku. Pošto sam ja zauzeo staričin krevet, ona se noću spuštala na drugi kraj starčevog kreveta. Starica je bila sitna, lakonoga, ložila je šporet grančicama složenim u praznom uglu sobe, mesila i pekla male pogače na plotni. U susednoj prostoriji je razgovarala sa kozom i kokoškama dok ih je hranila, sakupljala jaja, muzla, vršila nuždu.Sledećeg dana je zahladnelo. Tokom noći je palo malo snega. Onda su došla dva još hladnija dana i bilo je mnogo više snega. Led je prekrio staklo na malom prozoru. Bez prestanka je zavijao hladan planinski vetar. Četvrtog jutra, starac se nije probudio. Starica ga je drmusala, pozivala po imenu, ali ništa. Dohvatio sam štake, koje su bile uz moj krevet i odšepao do starca. Starica je sklonila pokrivač sa starca. Bio je toplo obučen. Okrenula ga je na leđa i ispravila još neukočene noge. Rekla mi je da treba starca da iznesemo napolje, pod malu strehu, pre nego što počne da se oseća, da smrdi – objasnila mi je to stišćući svoje nozdre. Desnom sam rukom čvrsto držao svoju štaku, a levom dohvatio mrtvaca za debeli, vuneni džemper na prsima, povukao ga sa kreveta na pod, pa onda vukao do vrata, koja je starica već otvorila. Izvukao sam starca preko praga, pa spustio pod strehu, odmah do ulaza, gde nije bilo snega. Starica je donela dva stara džaka i pokrila pokojnika. Nekoliko sati kasnije je počela vejavica i zavejala starca debelim slojem snega. Starica mi je objasnila da su ona i njen muž živeli sami u tom zaseoku, da su druge dve kuće napuštene. Groblje nije daleko, možda ima sto koraka do njega, ali dok je snega i leda nećemo moći da stignemo donde i otvorimo porodičnu grobnicu. Ona ne može, a ja sam ranjen. Starac će biti pod snegom kraj kuće sve dok ne otopli, dok mojoj nozi ne bude bolje ili dok ne naiđe neko ko bude hteo da pomogne.

Noć je bila hladna. Ali je sledeća bila još hladnija. Te noći sam čuo kako starica u svom krevetu govori: „Hladno je, hladno je.“ To se ponovilo nekoliko puta, a onda je ustala, došla do mog kreveta i uvukla se pod moj dušek. Prilepila se uz mene kao dete. Jednu je ruku stavila na moj stomak, a tanku nogu, savijenu u kolenu, prebacila preko moje butine. Nisam mrdao, iznenađen staričinim postupkom. Pomislio sam kako joj je sigurno teško zbog gubitka supruga, da oseća strah od samoće koja joj predstoji kad ja budem otišao, da se boji smrti koja je vreba, kao i da neće biti nikog da je nađe pre nego što se usmrdi i istruli u toj sobi. Pustio sam je da se greje uz mene, da spava. Bila je sitna i veoma okretna, pomislio sam: 'Sigurno je u mladosti bila čigra. Verovatno je imala lepo lice i skladno telo. Nekada joj nije bilo hladno, grejala ju je vrela španska krv.' Pokušavao sam da sebi dočaram lik mlade, lepe španske seljančice. Zamislio sam jedno zgodno, mlado golo telo, i dok sam tako stvarao sliku, moj ud je počeo da se, posle ko zna koliko vremena, budi. Postajao je sve čvršći i čvršći. Kao da je to buđenje, to pomeranje između mojih nogu osetila i starica. Sa boka, okrenula se na leđa i debelu suknju, u kojoj je bila celog dana i u kojoj je spavala, povukla uvis do svojih bokova i raširila noge. Rekla je, a ja nisam verovao da to čujem: „Ti si muškarac, imaš svoje potreba. Hajde, slobodno.“ Gotovo da nisam disao, pomislio sam da sve to sanjam, ali onda sam opet čuo: „Ti si muškarac, ti imaš svoje potrebe. Hajde, možeš to da uradiš.“ I ja sam uradio. Legao sam preko nje, kao preko one moje Ciganke iz Barselone, koja je govorila da imam kosu kao anđeo, kao preko one moje kamaratkinje iz Pariza.

Sledeće noći sve se ponovilo. I ponavljalo se sve dok početkom marta nije ojužilo, pa smo sahranili starca u porodičnu grobnicu, i dok ja nisam, zdrave noge, krenuo preko Pirineja za Francusku. Na rastanku, starica mi je rekla: „Hvala ti. Poklonio si mi najlepšu zimu u životu. Najtopliju zimu u ovih mojih sedamdeset godina. Moj muž je bio deset godina stariji od mene, video si ga. Bio je bolestan i verovatno ne bi još dugo, verovatno. Teško je disao, gotovo da ništa nije jeo poslednjih nedelja. Verovatno bi ubrzo umro. Da, sigurno bi tako bilo. Ali ja sam odlučila da ne čekam. Umro je, jer sam mu pritisnula jastuk preko lica. Valjda nije ni osetio. Nije dao nikakav znak… Hvala ti, i srećan ti, srećan put.“