„Nisu svi salafisti isti“

DW: Danas se termin salafizam često koristi kao sinonim za radikalnu, nasilnu stranu islama. Kako to ocenjujete?

Nina Kezehage: Postoji nekoliko pojmova koji su mi pomalo sumnjivi. Prvi je islamizam. Slažem se s islamskom teološkinjom Hamide Mohagehi koja smatra da, ako se ime jedne religije izjednači sa manjinom koja se radikalno izražava – u ovom slučaju se radi o reči islamizam – onda se kao talac uzima čitava jedna religija. Vidim da se taj pojam kod snaga bezbednosti zadržao i da je veoma izražen. Međutim, to skreće pažnju na muslimane koji često nemaju nikakve veze s radikalnim idejama. Ukoliko na primer neki hrišćanin izvrši atentat, kao što je nažalost bio slučaj u SAD, onda se ne govori o hristijanizmu.

Nisu svi salafisti spremni na nasilje. Kako razlikujete tu grupu?

Nemački Savezni ured za zaštitu ustavnog poretka procenjuje da ta scena broji oko 10.000 osoba. To je, dakle, veoma mali broj u poređenju sa tri do četiri miliona muslimana koliko ih živi u Nemačkoj. Grubom podelom salafista bila bi na purističke, političke i džihadističke. Od toga su dve trećine nepolitički puristi i politički salafiti, a tek onda dolazi jedna trećina salafista koji zagovaraju ili su spremni na nasilje. Salafizam strogo tumači islam i žalosno je što se cela jedna grupa stavlja u isti koš. Razgovarala sam sa dosta učesnika i propovednika koji se javno distanciraju od nasilja. Oni takođe pate od pritiska džihadista. Nažalost, medijski prikaz protestnog pokreta salafista protiv džihadizma nije onoliko dobar koliko bi trebalo da bude. Platforma za dijalog DW Qantara.de to veoma dobro razlikuje, dok mnogi drugi mediji nažalost izbegavaju o tome da izveštavaju i radije potpiruju strah od čitave grupe.

Dosta se zalažete za prevenciju i još uvek dobrovoljno radite sa porodicama koje se boje da se njihova deca ne radikalizuju. Veliki broj ljudi ste već odvratili od toga da se priključe ratu u Siriji. Kako ih uveravate?

Kada argumentovano razgovarate sa ljudima i ako pojednostavite stvari, onda se može postići mnogo toga. Ako nekoga optužite per se, onda se on oseća potvrđenim u svom stavu. Prevencija je dugoročan posao isto kao i deradikalizacija. Dugoročni projekti za političare često nisu zanimljivi. Ne deluju primamljivo i nisu pogodni za predizbornu kampanju. To vidim kao opasnost, jer se političari u predizbornoj kampanji bave temom bezbednosti, a da se pri tom ne informišu dobro. Krize mogu kratkoročno da se sprečavaju, ali je mnogo važnija dugoročna prevencija, odnosno deradikalizacija.

Koje argumente koristite kada pokušavate da odvratite ljude od toga da se priključe strujama koje su spremne na nasilje?

U slučajevima u kojim sam uspešno primenila kontra argumente, poznavala sam biografsko poreklo i motivacije osoba s kojim sam razgovarala. Dakle, poznavala sam individualne nedostatke. Međutim, ti nedostaci često su dopunjavani džihadističkim narativima. Činjenica je da je to još uvek tako, iako postoji poboljšanje kada je reč o strukturalnoj diskriminaciji muslimana. Ako se to prenese na salafističke grupe, onda njihovi članovi tu diskriminaciju doživljavaju još gore, jer se spoljnim izgledom već „deklarišu“ kao salafiti. Kroz to osećaju da se njihov stav potvrđuje, odnosno da je ta diskriminacija usmerena protiv „jedinih pravih muslimana“. Tu grupu to dodatno ojačava. Upravo u takvim slučajevima moraju se navesti drugi primeri: „Vi se izolujete, ne gledate druge u oči, ponekad ste namerno nepristojni, ne dajete drugim ljudima ruku“. To je samo jedan mali primer, ali za sve je potrebno vreme, versko znanje i pre svega interes da se ljudima pomogne, bez obzira na to koje su vere.

Nina Kezehage je teološkinja i ekspertkinja za salafizam. Radi na Univerzitetu u Rostoku. Dobrovoljno se angažuje na pitanjima prevencije i deradikalizacije muslimana.