„Nisam ja svoju kičmu u Lidlu kupio“ | Evropa | DW | 29.10.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

reportaža

„Nisam ja svoju kičmu u Lidlu kupio“

Iseljavanju iz Slavonije više se niko ne čudi, ali ovaj put bi posledice mogle biti kobne po hrvatsku ekonomiju. Ne odlaze više mahom nezaposleni već oni koji imaju struku i posao, ali žele život umesto preživljavanja.

Autobuska stanica u Osijeku - peron za život

Autobuska stanica u Osijeku - peron za život

Talas iseljavanja iz Slavonije se nastavlja. Nakon što je u zemlje Evropske unije otišao prvi talas polako odlazi i drugi. Prvo su otišli oni koje su naterali nevolja, nemaština i nezaposlenost. Oni su bili voljni da zamene mesto boravka za mogućnost da plate režije, vrate dugove i školuju decu. No, sada odlaze i oni koji žele nešto više od života. Koji se ne mire s preživljavanjem. U Hrvatskoj polako sazreva svest da je dom tamo gde ti je dobro i gde te cene. Odlazi polako i drugi talas ljudi koji su mogli da prežive u Hrvatskoj, ali ne mnogo više od toga. Jedan od omiljenih ciljeva je Irska.

Elektrotehničar Dario Šabalić (21) radio je u Osijeku neko vreme u Eriksonu, ali ubrzo su i tamo počela otpuštanja, pa je izgubio posao u struci. Radio je i povremeno preko studentskog servisa u jednom pozivnom centru, ali je je, čim mu se pružila prilika, odlučio da sa prijateljem ode u Irsku. Kaže da nije požalio, a to iskustvo mu je neprocenjivo u svakom pogledu; zaradio je nešto novca, usavršio je jezik, upoznao nove ljude i stekao iskustvo koje nije nalik ničemu što je doživeo do sada. Kako sam kaže, nije ni nameravao da ostane u Dablinu zauvek već samo da „proba". I to je učinio.

Važan i odnos prema radniku

„Otišao sam 12. februara i ostao do 1. jula, a posao sam našao u prvih deset dana. Radio sam kao pomoćni kuvar u Guglovoj menzi i to mi je mnogo pomoglo jer sam imao tri obroka dnevno, besplatnu teretanu, besplatan ulaz na bazen, sve beneficije koje uživaju njihovi zaposleni", kaže Dario i navodi da je Irska bila izbor uglavnom zbog minimalne satnice od 9,15 evra po satu. Nije očekivao da će odmah naći bolje plaćen posao, ali i ovo je bilo dosta.

Pomoglo mu je što je znao jezik i dobro se uklopio. Osim novca, sviđa mu se mesto gde je radio i odnos prema radu. „Možda moje iskustvo nije reprezentativno, ali meni je bilo odlično. Tamo se trud nagradi, samo treba raditi i svi to primete. Takve stvari nekad znače isto koliko i plata", priča Dario za DW.

Ne sviđaju mu se jedino klima i preskupi smeštaj, ali kako kaže, ni to nije problem u njegovim godinama. Nostalgiju za ravnicom nije ni stigao da oseti. „Naših ljudi ima jako puno, u Guglu sam sreo ljude iz Belišća, Belog Manastira..."

Jedni povlače druge

Dario je onda uradio ono o čemu mnogi 21-godišnjaci iz njegovog kraja sanjaju: putovao. Dao je otkaz u Dablinu i otišao na festival Egzit u Novi Sad, nakon čega se zaputio preko Rumunije i Bugarske u Grčku i Makedoniju. Nakon što se vratio u Osijek, otišao je nekoliko dana s devojkom i na Pag, pa kad je dosadilo kupanje, krenuo je preko Italije i Francuske u Španiju. Novac je brzo potrošen i Dario sada pakuje kofer i vraća se na Zeleno ostrvo. Ovaj put sa sobom vodi i dvojicu prijatelja iz Osijeka. Svako ko ode, povuče još nekog... „Nisam ja njih nagovarao, samo sam im ispričao kako je tamo i kako stvari stoje, sami su odlučili da krenu", kaže Dario.

Svestan je da ne može ovako živeti zauvek, još jedno leto planira da provede na isti način, a onda će pokušati da nađe neki stalni posao i razmišljati o budućnosti. „Naravno, kada bih našao posao u struci ili dobro plaćen posao, ne bih davao otkaz. Ali za sada me to ne brine", kaže Dario. Nema iluzija da će naći dobro plaćen posao u Osijeku: „Možda u Zagrebu, ali i to je mala šansa, za sada mi je bolje da radim u Irskoj. Nije mi cilj da zauvek odem iz Hrvatske, ali takve su okolnosti..."

Odlaze cele porodice

Uopšte ga ne brine da li će naći posao kad se vrati u Dablin. Ono što je video na internetu mu je, kaže, više nego dovoljno da se vrlo brzo zaposli. Tokom razgovora Dario ostavlja dojam „mladića iz dobre porodice", pristojan i toliko stidljiv da nije želeo da pristane na fotografisanje. On je „osiječki dečko“ koji je krenuo u potragu za srećom, željan samopotvrđivanja, ne zaboravljajući vrednosti koje je poneo od kuće.

Ivan Sili sasvim je druga priča. On je 43-godišnjak sa suprugom i dvoje dece. Jednog dana je samo povukao crtu i zaključio da nije dovoljno plaćen za svoj rad. Kako sam to slikovito kaže: „Nisam ja svoju kičmu u Lidlu kupio." „Imao sam posao, ali sam pet dana pre nego što sam otišao dao otkaz. Prvo sam otišao u Nemačku i radio tamo neko vreme, a onda sam produžio u Irsku. Supruga će doći za mnom za mesec dana, a onda i deca, kaže Ivan koji je se definitivno odlučio na odlazak s celom porodicom. Njegov motiv pre svega je finansijski, jer i on i supruga su imali posao, nisu opterećeni nekim velikim kreditima i dugovanjima, ali jednostavno su primanja premala za dostojanstven život.

Ivan Sili - Auswanderer aus Kroatien

Ivan Sili rešio da ode sa celom porodicom

Računica je za Ivana jednostavna. Mesečni prihodi u Hrvatskoj jednaki su njegovim sedmičnim prihodima u Irskoj. Tu za njega prestaje svaka priča i nije više pitanje zašto odlazi, već zašto nije pre otišao.

Mnogi koji su posegnuli za pasošem i dali otkaz imaju isti argument zbog kojeg odlaze: Nije toliko problem što je rad u Hrvatskoj slabo plaćen, već što je radnik potcenjen. Na osiječkoj stanici se sve mlađi ljudi ukrcavaju u autobuse, ali odlaze i majstori, zanatlije, kuvari, konobari, medicinske sestre, ljudi sa zanimanjima i zanatima, onaj kadar svake radne populacije koji održava jednu ekonomiju živom. I svi se slažu da nije stvar samo u novcu, već i u činjenici da neko cijeni njihov rad i trud.