Ni u Hrvatskoj kum nije dugme
24. novembar 2018.
Sukob između vladajućih u Zagrebu i Povereništva za odlučivanje o sukobu interesa eskalirao je nakon što je povereništvo pokrenulo postupak protiv premijera Andreja Plenkovića zbog imenovanja njegovog kuma Igora Pokaza za ambasadora u Velikoj Britaniji. Komentarišući odluku o pokretanju postupka, koju je nazvao neargumentovanom i nepotrebnom, Plenković je podučio Povereništvo o tome šta jeste sukob interesa i šta to nikako nije, ne videći u svom odlučivanju o imenovanju kuma ništa sporno.
Iako u vladajućoj HDZ nisu bili zadovoljni radom bivše predsednice tog povereništva Dalije Orešković, kojoj zbog toga nedavno i nije produžen mandat, HDZ očito nema sreće ni s njenom naslednicom Natašom Novaković. Politički sekretar HDZ Lovro Kuščević, koji najavljuje izmene zakona o sprečavanju sukoba interesa koje bi mogle smanjiti ovlašćenja Povereništva za sukob interesa, prigovorio je ovih dana da Novaković povereništvo kojem je na čelu stavlja u funkciju politike.
Što moćniji, to bahatiji
Međutim, vladajući u pravilu ne podnose ni druge nezvisne državne institucije i njihove čelnike koji nisu pod njihovim direktnim stranačkim nadzorom. O tome svedoči višemesečno sistemsko ignorisanje zahteva i upita narodne pravobraniteljice Lore Vidović, baš kao i slučaj sada već bivše poverenice za informisanje Anamarije Musa, koja se svojevremeno žalila da njen ured nije imao osnovne uslove za rad, što su vladajući ignorisali. Na njeno mesto Sabor je ovih dana imenovao Zorana Pičuljana, bivšeg člana HDZ.
Za antikorupcijskog aktivistu Zorislava Antuna Petrovića kriza između HDZ i Povereništva za sukob interesa je očekivana. „Svaka vlast želi kontrolu nad tim povereništvom i niko ga nikad nije shvatao kao instituciju koja bi trebalo da pomogne da funkcioneri obavljaju dužnost u javnom interesu i na transparentan način, nego su ga uglavnom shvatali kao oružje za političke obračune“, kaže za DW Petrović, koji je od 2005. do 2013. bio član Povereništva.
Nijedna vlast ne podnosi nezavisna tela koja je nadziru, a što se izvršna vlast oseća moćnijom, to je bahatija, objašnjava naš sagovornik. „Čim se pojavi neko ko propituje odnos političara prema javnim resursima, vlast se istog trenutka oseća napadnutom“, ističe Petrović, koji u tom pogledu ne vidi suštinsku razliku između garnitura HDZ i SDP.
Profesor i politički analitičar Ivan Rimac u takvom odnosu vladajućih prema nezavisnim institucijama vidi elemente socijalizma i vremena kada je „partija dirigovala i sudstvom i ekonomijom“. „Politika kontroliše mnoge takve institucije kadrovskim putem, tako da Sabor delegira podobne kadrove, a kada se oni otrgnu kontroli, političari im šalju poruke da to nije ono što su od njih očekivali“, navodi Rimac za DW.
Apatični na svakodnevne ekscese
Kako se nepostojanje takve kontrole odražava na funkcionisanje demokratije? Rimac smatra da je ta funkcionalnost dvostruko upitna. Kao prvo, objašnjava, problem ukazuje na činjenicu da građani nemaju poverenja u političare koji se otrgnu kontroli čim preuzmu neku funkciju, a pri tom ne postoje efikasni mehanizmi kontrole njihovog rada.
I drugo, Rimac smatra da političari unutar takvog modela prestaju biti odgovorni prema onima koji su ih izabrali i postaju odgovorni isključivo svojoj političkoj stranci ili eliti kao celini jer, kako kaže, iz celog niza poteza možemo zaključiti da postoji grupa koja se, bez obzira na stranačku orijentaciju, kao celina bori protiv moguće promene svog položaja.
„I u takvom sistemu, međutim, dogode se krajnosti, kakvoj smo svedočili u slučaju sukoba interesa Tomislava Karamarka, kada takvo ponašanje nije više bilo moguće tolerisati“, podseća Rimac na slučaj kada je bivši premijer i šef HDZ uhvaćen u sukobu interesa. Firma supruge Tomislava Karamarka imala je poslove sa firmom lobiste mađarskog naftnog koncerna MOL dok je MOL istovremeno imao poslove sa hrvatskom naftnom kompanijom INA.
Taj je slučaj postavio standarde u radu Povereništva za sukob interesa u Zagrebu. I premda je bivše predsednica tog tela politički uklonjena, i njena naslednica nema nameru da ćuti. Ali, kako dodaje Rimac, taj je mehanizam krhak ukoliko političari nemaju svest da bi zbog takvih ekscesa birači mogli da ih kazne.
„Redovne ekscese, kojih ima beskrajno puno, sistem toleriše, a i građani su prema njima apatični, što je mehanizam bega od loše realnosti. Takvo stanje u podjednakoj meri trpimo i na lokalnom i na nacionalnom planu“, zaključuje Rimac.