Nevidljivi lekari leče žrtve nasilja

Pacijent sedi kod kuće, a lekar u svojoj ordinaciji. Dakle, oni se nikada ne susretnu, a neretko žive i više hiljada kilometara udaljeni jedan od drugog. Berlinski centar sada ovu vrstu usluga nudi i na arapskom jeziku, pre svega žrtvama nasilja u Iraku. Sam koncept mnogi stručnjaci dovode u pitanje, jer sumnjaju u njegovu delotvornost i prednost daju terapiji u kojoj lekar i pacijent sede jedan naspram drugog. Međutim, Kristine Knevelsrud, koja vodi interapi- projekt u berlinskom Centru za žrtve nasilja zastupa drugačije mišljenje:

„Imamo više stotina studija o različitim poremećajima kod kojih je primenjena onlajn terapija. One potvrđuju delotvornost onlajn terapije kod određenih poremećaja".

Interent terapija bolja za sramažljive

Za Kristine Knevelsrud nema dileme da je internet terapija za određene pacijente mnogo bolja od tradicionalne terapije.

„Ne smatram da je tradicionalna terapija u principu bolja, već da je ona prikladnija za drugu vrstu ljudi. Za ljude koji osećaju veliku sramotu, te zbog toga ne koriste psihoterapiju, onlajn terapija je prikladnija. Takođe smatram da se mnogo toga promenilo, te da se tradicionalna terapija teško može uskladiti sa današnjim načinom života."

Interapija je najpre počela da se primenjuje u Holandiji, gde se već deset godina radi na njenom usavršavanju i ispituje njeno dejstvo. Zavod za zdravstveno osiguranje je već počeo da nadoknađuje troškove pacijentima koji se odluče za ovu vrstu terapije.

Terapija u tri faze

Sam princip Interapije je u suštini veoma jednostavan, terapija se sprovodi u tri faze. U prvoj i najtežoj fazi pacijenti dobijaju zadatak da napišu četiri pisma, e-maila, u kojima opisuju svoje bolno iskustvo. U drugoj fazi bi trebalo da napišu četiri pisma koja upućuju fiktivnim osobama sličnog iskustva. U trećoj i ujedno poslednjoj fazi pišu dva pisma, od kojih jedno samom sebi, a drugo osobi odgovornoj za pretrpljeni bol. Teoretski bi ceo proces trebalo da traje oko 5 nedelja, međutim, u praksi on traje i do šest meseci. Kristine Knevelsrud objašnjava kako ova "ispovest" deluje na pacijenta:

„Pokušaj da se sve hronološki napiše dovodi do veće sistematičnosti.Mnogi ljudi, a to je deo simptoma, preživljavaju ponovo ono što se dogodilo u formi filma. To znači da kad o tome razmišljaju stiču utisak da se to dešava opet, ovde i sad. To se može pobediti time što ćemo sve to poređati i staviti u biografiju. Time se ostvaruje određena distanca prema datom doživljaju."

Terapija za konzervativnu sredinu

Što je tiče Iraka, interapija je posebno pogodna za pacijente koji žive daleko od zdravstvenih centara, ali i za žene. Više od polovine pacijenata su žene. Kod njih je, pored emocionalnih okvira, koji ih odvraćaju od terapije, društveni faktor veoma snažan. U mnogim konzervativnim delovima Iraka je ženama kretanje svedeno na minimum.

Međutim, primena ovoj zapadnog modela u orijentalnim zemljama nailazi na poteškoće. Zbog toga je nužna kreativnost i fleksibilnost. Neophodna je određena finoća u kontaktu, kako bi se zadovoljile specifične potrebe iračkih pacijenata.

„Potrebno je jasno formulisati o čemu se radi, šta želimo i šta oni treba da rade. To je više odnos lekar- pacijent nego psihoterapeut- pacijent".

Nepoverenje i dalje prisutno

Berlinski centar za žrtve nasilja ne zanemaruje ni religijske osećaje iračkih pacijenata. Ipak, komunikacija između lekara i pacijenta koji se ne vide predstavlja pogodno tlo za spekulacije i nepoverljivost.

„Određeni pacijenti prekidaju terapiju. U tom slučaju pokušavamo da ih kontaktiramo telefonom. Oni tada najčešće kažu da su razgovarali sa prijateljima koji su im rekli kako iza svega sigurno stoji CIA ili Mosad ili već neko drugi. Nepoverenje je jako veliko."

Ipak, u Iraku je Interapija veoma uspešna. Sve češće se uključuju pacijenti i iz drugih arapskih država. A ukoliko internet veza pukne, postoji mogućnost kontakta putem faksa.