Nestanak deteta – trauma, pritisak i reagovanje

Nemačka policija „decom“ formalno smatra grupu do 13 godina starosti. Prema podacima Nemačkog federalnog ureda za borbu protiv kriminala (BKA), broj prijavljenih nestanaka dece u toj grupi iznosi između 14 i 18 hiljada godišnje. A stopa rešenih slučajeva iznosi 99,8 odsto. Od toga se gotovo isti procenat rešava u roku od 24 sata po podnošenju prijave.

„Mladima“ se smatraju osobe između 14 i 17 godina starosti. U toj grupi ima mnogo više nestanaka – između 70 i 90 hiljada godišnje. Stopa rešenih slučajeva: 97,6 odsto.

Nestankom deteta se smatra svaka situacija u kojoj niko ne zna gde se ono nalazi. Dok se kod nestanka odraslih čeka najmanje 12 sati, jer se polazi od toga da punoletne osobe imaju pravo da slobodnom voljom biraju gde će boraviti ili otići, kod maloletnih osoba se odmah polazi od pretpostavke da im preti fizička i psihička opasnost. 

U tom slučaju se hitno aktivira procedura potrage. To se čini pre svega na osnovu iskaza osobe koja prijavljuje nestanak deteta. U potrazi se obično angažuju sve raspoložive snage u regionu u kojem je nestanak prijavljen, a u praksi tu često priskaču u pomoć i policajci iz susednih pokrajina ili pripadnici federalne policije.

Šengenski informacioni sistem

Pored policije, odmah se informišu i lokalni vatrogasci te spasilačke službe Crvenog krsta i Društva za tehničku pomoć (THW). Njihovo poznavanje terena je veoma važno.

U slučaju lošije vidljivosti ili noćne pretrage, u potragu se odmah uključuju i psi-tragači i helikopteri opremljeni infracrvenim kamerama.

Podaci o nestaloj osobi se odmah unose u informacioni sistem policije zvani INPOL. Tom sistemu mogu da pristupe sve nemačke policijske ispostave. Tako prilikom policijskih kontrola odmah može da se ustanovi da li je reč o nestaloj osobi.

Nemačka je zajedno sa 29 drugih zemalja uključena u Šengenski informacioni sistem (SIS). Reč je o zajedničkom sistemu potrage koji je uveden u okvoru kompenzacije za ukidanje kontrola na graničnim prelazima između zemalja Šengenskog sporazuma. Taj sistem se neprestano tehnički usavršava. Njegova poslednja aktualizacija iz 2023. donela je nove mogućnosti razmene biometrijskih podataka o nestalim licima između zemalja-članica.

Da bi SIS funkcionisao kako treba, svaka zemlja-članica ima svoju centralnu instancu za potragu nazvanu SIRENE. Ona je obično nalazi u centralnom policijskom uredu (u Nemačkoj – BKA).

Amber-uzbuna

Čitav ovaj sistem se razlikuje od sistema zvanog Amber-uzbuna (Amber alert) koji je uveden 1996. U SAD i koji su preuzele i mnoge druge zemlje, među kojima i Hrvatska i Srbija, dok u Bosni i Hercegovini uvođenje na državnom nivou još uvek koče komplikovan politički sistem i isprepletene nadležnosti.

Sistem je nazvan po devojčici Amber Hagerman koja je 1996. oteta u blizini Arlingtona u Teksasu i četiri dana kasnije nađena mrtva. Tim povodom je pokrenut sistem uzbunjivanja na nacionalnom nivou koji je podrazumevao „hitnu radiodifuznu reakciju“, tj. brzo obaveštavanje javnosti preko radija i televizije.

Dvadeset godina kasnije, 2016, Amber-sistem je proširen na uzbunjivanje preko mobilnih telefona SMS-porukama sa podacima o tome gde je dete poslednji put viđeno i sl. Uzbuna je proširena i na društvene mreže, pre svega Fejsbuk i Instagram.

Nemačka, Švajcarska i Austrija nisu uvele ovaj sistem jer smatraju da SIRENE dovoljno dobro funkcioniše. Osim toga, u nemačkoj kriminalističkoj psihologiji se smatra da uzbunjivanje stanovništva u razmerama Amber-sistema može da uznemiri otmičara – ako je dete oteto – i da ga dovede do panike u kojoj bi možda bio u stanju i da ubije dete.

Nemačka Inicijativa nestala deca tvrdi da je Amber-uzbuna od uvođenja naovamo spasla živote više od 640-oro otete dece. Taj sistem je sve popularniji, možda i zbog toga što je već i njegovo postojanje možda dovoljno da odvrati otmičare od zlih namera, budući da znaju da će za njima tragati čitava nacija.

Prozaični razlozi nestanka

U Nemačkoj ima više organizacija koje pored policije i spasilačkih službi pomažu roditeljima nestale dece. Takvo je, na primer, udruženje VVK koje po sopstvenim navodima može da posluži kao dodatni „megafon“ za javnost, ali i finansijski pomaže roditeljima koji žele da odštampaju letke ili otvore ulični štand za komunikaciju sa sugrađanima.

Kada je reč o razlozima nestanka dece, nemački BKA navodi da 98 odsto nestale dece samo odlučuje da napusti roditeljski dom. Ona mogu to da učine ukoliko trpe porodično nasilje, ali se to još češće dešava u slučajevima da su se priključila nekoj grupi ili – najčešće starijem – pojedincu.

Otmice deteta su mnogo ređa pojava, iako mediji o takvim slučajevima obično pišu naširoko uz iznošenje mnogo detalja i spekulacija. Zbog toga građani često misle da se to dešava mnogo češće nego što je to stvarno slučaj.

I sam pojam „otmice“ se mora posmatrati nijansirano, jer su najređi slučajevi u kojima dete otima neka nepoznata osoba. Mnogo češće su akcije razvedenih roditelja kojima je oduzeto pravo staranja o detetu, ili npr. imaju to pravo ali ne i dozvolu da povedu dete sa sobom u novi dom u inostranstvu.

Besplatnu pomoć i informacije o tome kako postupati u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama pruža služba Dežurnog telefona sa brojem 116-000 koja radi non-stop.