Nepodnošljiva lakoća dezinformisanja

„Otete devojke u Posušju“, „Silovana devojka u Mostaru“, „Napadnute devojke u Mostaru“, „Migranti stavili nešto u piće devojkama u klubu“… To su samo su neke od vesti koje u poslednje vreme kruže društvenim mrežama izazivajući strah i mržnju prema migrantima.

Policija sve demantuje tvrdeći da je reč o izmišljotinama i poručuje da građani ne bi trebalo na njih da nasedaju. „Nikakvih otmica nije bilo. ’Slučaj’ je razrešen i izmislile su ga devojke pod uticajem alkohola“, umiruju javnost iz Policijske uprave Posušje.

Portparol MUP-a Hercegovačko-neretvanskog kantona Ljudevit Marić, za DW kaže da nisu primili nikakvu prijavu o napadima i silovanjima devojaka. „To su čiste izmišljotine i ništa nije prijavljeno. Nema ekscesa u gradu u kojima učestvuju migranti. Oni se mogu videti kako se kreću po gradu, policija ih legitimiše i upućuje u ured za strance.“

Problem kojim se malo ko bavi

Razvoj savremenih komunikacionih tehnologija, prvenstveno društvenih mreža, omogućio je i neverovatnu lakoću protoka informacija – među njima i onih kojima je vrlo teško utvrditi verodostojnost, ko su njihovi pošiljaoci i kakvi su njihovi ciljevi. I to nije slučaj samo sa BiH, već i sa svim drugim zemljama koje su direktno ili indirektno povezane s problemom migranata.

Međutim, dok se još niko ne bavi problemom širenja lažnih vesti i dezinformacija o migrantima u BiH, istraživački tim francuske organizacija „France24 Observers“ već duže vreme analizira i istražuje lažne vesti o migrantima koje se pojavljuju širom Evrope i sveta. Do sada su zabeležili skoro 170 primera lažnih vesti koje su potkrepljene fotografijama potpuno drugog događaja. Te „vesti“ su vrlo brzo su postajale viralne.

Takve su bile vesti o napadu migranata na medicinske sestre u ruskom Novgorodu koje su bile potkrepljena lažnom fotografijom; takve su fotografije žena iz Evrope koje su navodno zlostavljane ili fotografije s brodovima prepunih migranata koje su zapravo stare više od 27 godina i prikazuju masovno iseljavanje Albanaca u Italiju; takve su i razne naizgled benigne poruke i objave na društvenim mrežama.

Pravne osnove za krivično gonjenje

Među poslednjima u tom nizu je i slučaj iz Otočca u Hrvatskoj – a to je ujedno i prvi slučaj da je policija podnela prekršajnu prijavu zbog širenja lažnih vesti protiv muškarca koji je izmislio da su ga napali migranti, a lažnu snimak poslao jednoj novinarki.

U BiH još niko nije kažnjen zbog širenja lažnih vesti, iako za to postoje zakonska osnova. Mostarska advokatkinja Nada Dalipagić za DW navodi neke od zakonskih odredaba za procesuiranje: „Član 363 Krivičnog zakona Federacije BiH predviđa da ’Ko grubo kršeći standarde profesionalnog ponašanja medija i novinara koristi huškački ili govor mržnje, ili govor koji očigledno poziva ili podstiče na nasilje, međunacionalne ili etničke sukobe i time dovede do ugrožavanja javnog reda i mira, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine’. Takođe, u Krivičnom zakonu BiH, član 145, stoji da ’Ko javno izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, razdor ili netrpeljivost među konstitutivnim narodima i ostalima, kao i drugima koji žive ili borave u BiH, kazniće se kaznom zatvora od tri meseca do tri godine’“.

Pojedinci ili organizovane grupe?

Profesor studija bezbednosti na Visokoj školi Union u Mostaru, Sandi Dizdarević, smatra da širenje lažnih vesti ozbiljno može da ugrozi bezbednost. On napominje da se „poslednjih nekoliko meseci, kroz pojedine medije i društvene mreže, prenose dezinformacije koje nadležni nisu registrovali“.

„Lažne informacije mogu i utiču na stanje bezbednosti, tako što se njima utiče na javno mnjenje i kod građana stvara percepcija o migrantima kao ’negativnim’ ljudskim bićima. Kreiranje stava kod određenog javnog mnjenja može da dovede do suprotnog efekta, a to je da lokalni stanovnici, kada primete migrante, mogu negativno da deluju, što je apsolutno nedopustivo“, smatra Dizdarević.

On zaključuje da je veoma važno da nadležni organi utvrde da li su takve prijave i vesti deo pojedinaca, odnosno nesavesnih ljudi, ili iza takvih postupaka stoji neka grupa ili institucija. Takođe, dodaje, društvo bi trebalo upoznati sa činjenicama, kako onima koje su se dogodile, tako i sa onima za koje je utvrđeno da ne postoje.

Migranti svesni vesti koje se šire o njima

I dok migranti, zahvaljujući lažnim vestima, postaju „Problem br. 1“, Azra Moralić, koordinatorka i aktivistkinja Međunarodnog foruma solidarnosti „Emmaus“, koja pomaže migrantima na terenu u Velikoj Kladuši, govori o potpuno drugačijim činjenicama.

„Sedam meseci sam na terenu sa stotinama migranata u Velikoj Kladuši, a da pri tom nismo imali nikakvih problema. Moram da kažem da su postojali pojedinačni ekscesi, jer se na malom mestu, u veoma teškim uslovima, susreću različite kulture i vere. Ali među njima je većina veoma dobrog sveta, vrlo često fakultetski obrazovanog i dobronamernog, zahvalnog za hranu, smeštaj i sve potrepštine kojima im pomažemo. Oni kažu da su svesni lažnih vesti koje se šire o njima, ali i da među nama, kao i među njima, postoje ljudi koji možda nisu dobronamerni i da ih ne možemo sve svrstavati u tu grupu“, kaže Azra Moralić.

Ona smatra da su mediji najveći krivci za iskrivljenu sliku o migrantima, a koja se potom kod ostalih preuzima kao ogledni primer za širenje lažnih vesti putem društvenih mreža. To kako mediji izveštavaju o migrantskoj krizi kritikuje i Borka Rudić, generalna sekretarka Udruženja „BH novinari“.

„Još u maju, kada je u BiH zabeležen veći priliv migranata, skrenuli smo pažnju na fer i korektno izveštavanje medija. Zapažamo i ksenofobične izjave pojedinih političkih zvaničnika koji šire neprijateljstvo prema migrantima. Generalno, mediji u značajnoj meri ne doprinose korektnijem rešavanju migrantske krize, što se odražava i na stavove određenog broja građana“, zaključuje Rudićeva.

Ko je to spreman da poveruje u lažne vesti?

Možda bi na kraju bilo dobro pozabaviti se i onima koji sve takve informacije prihvaćaju „zdravo-za gotovo“. Za njih psiholog Marko Romić, specijalista traumatske psihologije u Domu zdravlja Mostar kaže: „Verujem da na to utiče više fakora. U našem podneblju stvorena je svojevrsna tradicija po kojoj je za sve nevolje, na ličnom ili kolektivnom nivou, uvek kriv neko drugi. To je životna filozofija neprihvatanja lične odgovornosti za sopstveni život, odnosno, neprihvatanja odgovornosti nas kao kolektiviteta za probleme s kojima se suočavamo. Pored toga, imamo svesnu i namernu proizvodnju vesti po kojima ’nas’ ugrožavaju druge grupe, ljudi drugih nacionalnosti ili veroispovesti, od strane onih koji u sadašnjim okolnostima žive dobro, a održavaju se na tim pozicijama upravo stvarajući atmosferu straha od drugih i drugačijih.“

Mostarski psiholog dalje objašnjava da se na takve neproverene i lažne vesti najlakše „uhvate“ oni koji, često, ne prihvataju ni sami sebe takvim kakvi jesu, pa onda teško mogu da prihvate bilo koga drugoga.

„Ovde mislim na ljude koji nisu uspeli da izgrade svoju ličnost na način i u meri u kojoj bi se dobro osećali u sopstvenoj koži. Takvi ljudi ne mogu da se identifikuju sa svojim postignućima, često su neostvareni i frustrirani, pa lako upadaju u zamku identifikovanja s nečim što im se nameće. Na taj način postaju važni u sopstvenim očima.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android