Nemačka propustila rok EU – preti joj kazna

Zvuči kao nešto što se podrazumeva, ali nije tako: i dalje neki ljudi zarađuju manje od drugih – često zbog svog pola. To je već zabranjeno, ali se teško dokazuje. Direktiva EU o transparentnosti zarada i jednakom plaćanju zaposlenih trebalo bi konačno da stane na kraj toj nepravilnosti.

Zakon sa prilično nezgrapnim nazivom vrši veći pritisak na poslodavce da obezbede jednaku zaradu za svoje zaposlene. Međutim, u najvećoj, najjačoj i najmnogoljudnijoj privredi Evropske unije, Nemačkoj, on nije sproveden u predviđenom roku do 7. juna.

Čemu sve to služi?

Rodni jaz u zaradama (Gender Pay Gap), odnosno razlika u platama između žena i muškaraca, u Nemačkoj je i dalje merljiv uprkos postojećim zakonskim propisima. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, korigovani rodni jaz u zaradama iznosio je 2025. godine oko šest odsto. To znači da žene, čak i kada imaju iste kvalifikacije, istu poziciju i isto radno vreme, u proseku zarađuju manje od muškaraca.

Tu bi trebalo da deluje Direktiva o transparentnosti zarada (Direktiva (EU) 2023/970), koja ima tri cilja: da strukture zarada budu razumljive i da se mogu proveriti, da zaposleni mogu da prepoznaju da li su diskriminisani i da poslodavci budu obavezni da uklone neopravdane razlike u platama.

Zakon se pritom oslanja na tri instrumenta: individualno pravo na informisanje, interne procedure za proveru jednakosti zarada i obavezu izveštavanja za veća preduzeća.

Bezuspešni napori

Nemačka Savezna vlada je 6. maja, na predlog savezne ministarke za pitanja žena Karin Prin i savezne ministarke pravde dr Štefani Hubig, usvojila nacrt zakona o izmenama nemačkog Opšteg zakona o jednakom postupanju (AGG). Cilj nacrta jeste prenošenje propisa Evropske unije o zaštiti od diskriminacije u nemačko zakonodavstvo.

Ministarka Prin pohvalila je inicijativu biranim rečima: „Ovo je važan korak ka tome da naš zahtev za većom ravnopravnošću i efikasnijom borbom protiv diskriminacije sprovedemo u delo.“ Međutim, njena izjava da treba voditi računa da se „uprava i preduzeća ne opterećuju nepotrebno i da postupci budu što jednostavniji“ donela joj je kritike da je popustila pod pritiskom poslovnog lobija.

Ministarka pravde Hubig bila je nešto konkretnija prilikom predstavljanja zakonskog predloga: „Najvažnija promena je da će osobe pogođene diskriminacijom ubuduće imati četiri umesto dva meseca da odluče da li žele da ostvare svoja prava prema AGG-u.“ Međutim, izgleda da ni to nije uverilo Evropsku komisiju.

Šta EU još zahteva?

Direktiva o transparentnosti zarada, između ostalog, insistira na transparentnosti već tokom procesa zapošljavanja, obavezi preduzimanja mera u slučaju značajnih razlika u platama i na prebacivanju tereta dokazivanja. To znači da više nije zaposleni taj koji mora da dokaže da je diskriminisan, već poslodavac mora da pokaže da postupa u skladu sa zakonom.

„EntgTranspG“ označava Zakon o transparentnosti zarada, a „MA“ broj zaposlenih. U desnoj koloni nalaze se zahtevi koje Berlin nije sproveo u predviđenom roku.

Berlin i „plava pisma“

„Čim se utvrdi da neka država nije sprovela direktivu, Evropska komisija može da pokrene postupak zbog povrede prava EU. Može, ali ne mora“, piše za DW pravnik i profesor Univerziteta Humbolt Matijas Rufert. „Postupak počinje opomenom kojom se državi članici pruža prilika da se izjasni, nakon čega može uslediti obrazloženo mišljenje.“

U toj fazi, kako za DW objašnjava Eli Kavinjo iz Fondacije Nauka i politika, na nivou Unije moglo bi da dođe do dalje eskalacije: „Ako Evropska komisija ni tada ne podnese tužbu, Evropski parlament bi mogao da tuži Komisiju zbog nečinjenja.“

U ovom slučaju do toga još nije došlo. Berlin za sada očekuje opomenu iz Brisela u kojoj će, pojednostavljeno rečeno, stajati: „Kasnite. Požurite!“ Takvo pismo se u Nemačkoj, po analogiji sa školskim obaveštenjem kada je ugrožen prelazak u viši razred, naziva „plavo pismo“. Ljubitelji fudbala možda će radije povući paralelu sa „žutim kartonom“.

Nemačka kasni

Nemačka već ima iskustva s takvim upozorenjima. Pošto pojedine direktive EU nije prenela u nacionalno pravo na vreme ili ih je prenela nepotpuno ili pogrešno, reagovala je Evropska komisija, koja sebe smatra „čuvarom ugovora“.

U do sada najtežem slučaju radilo se o zaštiti uzbunjivača. Reč je bila o zaštiti osoba koje prijavljuju nepravilnosti ili kršenja zakona. Direktiva EU doneta je 2019. godine i trebalo je da bude sprovedena do kraja 2021, ali je nemački Zakon o zaštiti uzbunjivača stupio na snagu tek 2. jula 2023.

Cilj je da uzbunjivači mogu da koriste poverljive kanale za prijavljivanje bez straha od odmazde. Propisi EU zahtevali su, između ostalog, uspostavljanje internih kanala za prijavu i zaštitu od diskriminacije. Pošto je Nemačka kasnila sa sprovođenjem tih pravila, Sud pravde EU osudio ju je na novčanu kaznu od 34 miliona evra.

I šta sada?

„Od Lisabonskog ugovora Komisija može da zatraži izricanje novčane kazne zbog nesprovođenja direktiva već zajedno sa tužbom zbog povrede prava EU“, objašnjava Eli Kavinjo. „Sud pravde EU u presudi određuje kada počinje obaveza plaćanja i time utvrđuje visinu paušalne kazne.“

Kavinjo ipak smatra da nema razloga za paniku: „Komisija pre podnošenja tužbe redovno pokušava da sa državom članicom postigne dogovor o što bržem sprovođenju direktive.“ A na kraju krajeva, ništa nije tako dramatično kao što na prvi pogled izgleda: „Suštinski gledano, činjenica da direktiva nije sprovedena u roku ne znači automatski odmah i osudu nemačke vlade.“