„Nemam vremena da ispijam kafe“
20. decembar 2017.
Dino je u Nemačku stigao pre dve godine. U želji za perspektivom, boljim životom i kvalitetnijim obrazovanjem, napušta svoj rodni grad Živinice pored Tuzle, prijatelje i porodicu i odlazi u „beli svijet". Ipak, njegova najveća motivacija bila je njegova dugogodišnja djevojka, danas i supruga, Arnela, koja je rođena i odrasla u Vizbadenu, gradu pored Majnca.
Kao i svaki početak, ni ovaj nije bio lak. Naučiti i govoriti nemački jezik je bilo najteže. Još u Živinicama je pohađao različite kurseve jezika i koliko god je znao i razumeo jezik, on se nije usuđivao da priča na nemačkom: „Trebalo mi je više od godinu dana da razbijem strah od razgovora sa strancima. Zbog toga sam na početku govorio samo na engleskom, jer mi je tako bilo lakše. Međutim, kada sam na kursu nemačkog jezika osvojio nagradu za najboljeg studenta, to mi je dalo dodatnu motivaciju. Tada sam konaöno počeo da pričam na nemačkom i primetio sam da ga poznajem mnogo bolje nego što sam mislio. Pored toga, i studij na nemačkom me je na neki način prisilio na to. Danas govorim bez straha", objašnjava ovaj 29-godišnjak.
Ne nedostaju mi letargija i besposličarenje
Jezik nije bio jedini izazov za integraciju u nemačko društvo. Tu je i nova kultura, okruženje, i mentalitet Nemaca. Naći prijatelje među Nemcima nije lako, priča Dino: „Uvek se nekako lakše povežem sa osobama koji takođe imaju neku 'migracijsku pozadinu', kao što to vole da kažu Nemci. Valjda se razumemo jer smo napustili svoju domovinu i pokušavamo se integrisati u nemačko društvo. Sa druge strane, Nemci su malo hladniji od nas i imaju određenu distancu."
U BiH je kaže imao vremena za sve, dok u Nemačkoj retko ima slobodnog vremena. No, za njim i ne žali. „Nemam vremena da ispijam kafe, kao što sam imao dok sam živeo u Živinicama. Ali, to je nešto što mi ne nedostaje. Ne nedostaju mi brojni odlasci na kafe i ta letargija i besposlica. U BiH mi se činilo da dani prolaze samo ‚radi reda' i ja tamo nisam video nikakvu perspektivu", priča on, te dodaje kako je imao previše slobodnog vremena koje nije znao gde i kako da iskoristi. To je za njega bilo gubljenje vremena i potencijala.
Zoletić je ipak mislio da će u domovini pronaći perspektivu. Sa tim na umu je na Univerzitetu u Tuzli završio Odsek geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Tuzli. Međutim, u struci je radio godinu dana, nakon čega je ostao bez posla. Nakon toga je radio i kao sportski novinar. Ali, nije bio prijavljen. „Dugogodišnja veza sa mojom suprugom Arnelom, zajedno sa opštim stanjem u BiH, motivisali su me da se ipak odlučim da napustim BiH."
Izbora i perspektive ima, a možda se i snovi ostvare
Poslednjih par godina sve veći broj mladih napušta BiH i ne čini se da će ovaj trend ubrzo nestati. Dino je toga svestan: „To što sam se odlučio da napustim svoju zemlju možda nije pohvalno, ali imao sam priliku i želju da odem. To bih preporučio svima koji su spremni i vole promene. Ali, oni istovremeno moraju znati da ovo nije mala promena."
Godinu dana je Zoletiću bilo potrebno da dobije mjesto na fakultetu. Njegov prvi izbor studija je Lingvistika, ali obzirom da je morao odabrati i sporednu struku, odlučio se za Pedagogiju. „Moj san je da radim za Kriminalnu policiju i pomažem u slučajevima gde je neophodno znanje stranih jezika", priča sa osmehom Zoletić, koji poznaje naše jezike, engleski, italijanski i nemački, te dodaje da se nedavno prijavio i za praksu u Kriminalnoj policiji. „Ukoliko to ne uspe, onda bih voleo da radim kao prevodilac. Moja treća opcija je rad sa decom."
Dino se druži sa Bosancima i Hercegovcima i veoma je aktivan u Islamskoj zajednici Bošnjaka u Vizbadenu. Ne namerava da se vrati u BiH.
„Iako je život u Nemačkoj još uvek daleko od snova i savršenog života, ja sam sreäan – više nego što sam bio u Bosni", zaključuje on.