Nema budućnosti za vojne diktature!
14. april 2019.
U arapskom svetu točak istorije ponovo se okreće unazad. Jer od Egipta, preko Alžira do Sudana glavnu reč imaju vojske. I pored svih masovnih protesta one sprovode – barem privremeno – svoje kontrarevolucije. Pritom su već odavno prokockale svoj ugled. A dugo vremena su bile verodostojne zato što su svoje zemlje vodile ka nezavisnosti, koju su kasnije odbranile. Uz to su u mladim državama vojske bile institucije u kojima je društveni napredak bio moguć i ljudima iz siromašnijih porodica.
Gladne moći, iskvarene i korumpirane
Ali sve to je svetla prošlost. Vojske su obećavala da će izgraditi jaku državu, kako bi se brzo nadoknadio zaostatak u razvoju u odnosu na Zapad. Međutim, proteklih decenija su postale gladne moći, iskvarene i korumpirane. Bezbednosni aparat više nije služio odbrani zemlje od stranih neprijatelja, već da bi se sopstveni narod držao pod kontrolom. Jaz između vojske kao simbola snažne države i društva koje se ohrabrilo, postao je dublji i širi.
Zbog politike nulte sume – ako nekom nešto dam, imam manje – države u kojima dominiraju vojske nude male mogućnosti za napredovanje i u njima više nema zdrave konkurencije.
Pritisak u kotlu je morao da se poveća, sve dok početkom 2011. godine kotao nije prvi put eksplodirao. Gde god su vojska, bezbednosni aparat i države bili slabi (i još uvek jesu), mogao je – kao u Tunisu i Maroku – da se izgradi novi društveni pluralizam. Sa druge strane, gde god vojska izgubi povlastice, kao u Egiptu, spremna je na sve kako bi odbranila piramidu moći i ograničila društvene slobode.
Osam godina nakon vrhunca arapskih masovnih protesta, Alžir i Sudan imaju prednost da uče iz iskustava drugih zemalja, kako bi izbegli greške. Demonstranti u Alžiru i Sudanu doduše priznaju da je vojska potrebna u prelaznoj fazi, kako bi se sačuvala bezbednost. Ali oni su za to da u prelaznim gremijima pored vojske budu zastupljeni i civili.
Zaustavljeni sat u Egiptu
Od presudnog značaja će biti koliki će osećaj odgovornosti vojske pokazati. Na primeru Egipta doduše vidimo kako se mir u zemlji postiže represijom. Ali vreme vojnih diktatura je prošlo. One mogu – kao u Egiptu – da zaustave vreme. Ali budućnost ne pripada njima.