Nema azila za maloletne izbeglice | Evropa | DW | 04.01.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Nemačka

Nema azila za maloletne izbeglice

Maloletnici koji su sami stigli u Nemačku kao izbeglice, često dobiju samo tzv. supsidijarnu zaštitu, a ne pravi azil. S tim mogu godinu dana da ostanu u Nemačkoj, ali čak dve godine ne mogu da dovedu svoje porodice.

Oni beže bez svojih roditelja i traže zaštitu: više od 34.000 maloletnih izbeglica bez pratnje je od januara do novembra prošle godine podnelo zahteve za azil u Nemačkoj. Većina tih mladih ljudi, u Nemačkoj u međuvremenu dobija samo supsidijarnu zaštitu. Prošle godine je Savezni ured za migracije i izbeglice doneo odluke o oko 7.800 zahteva za azil – a skoro 2.160 puta je dodeljena supsidijarna zaštita, a ne i azil.

S tom takozvanom supsidijarnom zaštitom maloletnici doduše mogu godinu dana da ostanu u Nemačkoj, ali neće biti priznati kao izbeglice. Ono što je za mnoge od njih možda još gore jeste to što svoje porodice u periodu od dve godine ne smeju da dovedu u Nemačku, odnosno zabranjeno je tzv. spajanje porodice. Kao zakonska osnova za tu odluku služi Ženevska konvencija o izbeglicama – kod maloljetnika dodatno još i Konvencija o pravima deteta UN. Kritičari međutim smatraju da Konvencija o pravima deteta u slučaju supsidijarne zaštite nije uzeta u obzir. „Naravno da je u suprotnosti sa dobrobiti deteta ako njegovi roditelji ne mogu da dođu kod njega, iako ono naravno ima pravo na to“, kaže Klaus-Ulrih Prels iz Saveta za izbeglice u Kelnu.

Dr. Thomas Meysen

Tomas Majzen: Spajanje porodica izbeglica-maloletnika izuzetno je otežano

Izuzetak u „žestokom slučaju“?

Ipak, za maloletne izbeglice postoji još i mogućnost primene takozvane „regulacije žestokih slučajeva“, uz pomoć koje bi se, u pojedinim slučajevima, još jednom obavljala provera. Međutim, prema istraživanjima koja je sproveo ARD, prvi program nemačkog javnog servisa, ta regulacija se u praksi – ne primenjuje. Klaus-Ulrih Prels to može da potvrdi. Na pojam „regulacija žestokih slučajeva“ samo se osmehuje: „U stvarnosti se to uopšte ne koristi.“ To je, prema njegovim rečima, u stvari bio trik prilikom izmene zakone. Prels kaže da je on lično, u ime nekoliko maloletnika, predao zahteve – koji su uvek bili odbijeni. „Prepreke su jednostavno prevelike.“

I Tomas Majzen, direktor Nemačkog instituta za pomoć mladima i porodično pravo, ocenjuje da se tom regulacijom „restriktivno rukuje“. Spajanje porodica izbeglica-maloletnika, u međuvremenu je, kaže, izuzetno otežano. Mnoge izbeglice u Nemačkoj imaju traume nakon događaja u njihovim domovinama, a nakon toga i zbog bekstva. Strah zbog njihove porodice koja je ostala iza njih, za mnoge od tih mladih ljudi predstavlja dodatno opterećenje, kaže Tomas Mejzen: „Oni znaju da njihovi roditelji pate i da su u opasnosti.“

Iz Ministarstva spoljnih poslova, koje je zaduženo za navedenu regulaciju, istaknuto je da nije istina da nije bilo slučajeva, ali da se „žestoki slučajevi“ statistički ne beleže. Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je, prema sopstvenim navodima, 2016. godine u prva tri kvartala izdalo oko 1.500 viza za spajanje sa roditeljima. Većina tih viza je, kako se navodi, bila za sirijske izbeglice.

Ali i među sirijskim maloletnim izbeglicama sve je više onih koji dobijaju samo još supsidijarnu zaštitu. Prethodne, 2015. godine, nije zabeležen nijedan slučaj, dok je u periodu od januara do novembra 2015, gotovo 1.800 sirijskih maloletnika dobilo je tek supsidijarnu zaštitu, potvrdio je na upit DW Savezni ured za migracije i izbeglice.

Paket o azilu II

Razlog za ograničeno spajanje porodice je Paket o azilu II koji je donesen u martu 2016. Za Savez gradova i opština taj Paket, bar iz ugla gledanja opština, predstavlja „predah“. „Neograničeno spajanje porodica gradove i opštine bi potpuno preopteretilo“, kaže Ursula Krikl, portparolka Saveza gradova i opština. Upravo su, naime, opštine te koje plaćaju za brigu o maloletnim izbeglicama bez pratnje. Čim ti maloletnici uđu u Nemačku, za njih je odgovoran Ured za mlade. Troškovi njihovog smeštaja mogu da iznose i do 200 ili 300 evra po danu, a porodice koje su primile te maloletne izbeglice opštine plaćaju oko 600 do 800 evra mesečno. Ali opet, prema mišljenju Ursule Krikl: „Svaki maloletnik bez pratnje trebalo bi da dobije odgovarajuću pomoć, te prema tome deluju i lokalni uredi za mlade.“

No, spajanje porodice bi pomoglo i uredima za mlade. „Kad bismo imali svoje porodice ovde, to bi rasteretilo državnu pomoć i poboljšalo perspektive tih mladih“, kaže Tomas Majzen iz Nemačkog instituta za pomoć mladima i porodično pravo.