Nemačko opiranje očiglednom | Politika | DW | 12.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Nemačko opiranje očiglednom

„Plašim se da nemačku politiku i javno mnjenje zapravo pokreće strah da zbog Grčke propitaju ekonomske doktrine kojima se vodi Nemačka“, piše u tekstu za DW poznati oksfordski profesor Sajmon Vren-Luis.

Kada sam nedavno bio gost jedne konferencije u Berlinu, razgovor je neizbežno skrenuo ka Grčkoj. Slušao sam priče bez kraja o grčkoj nekompetenciji i korumpiranosti. Neki od tih stavova su blago rečeno – netačni. Ali ono što me je zaista dotuklo je način na koji se priča o siromaštvu, kao da je to rezultat nekakve karakterne slabosti, da finansijska pomoć po sebi ne može da reši problem i da privredni sistem u kojem živimo nije ni najmanje kriv za bedu.

Moji nemački sagovornici ne pominju jednostavnu stvar – barem dok je ja nisam pomenuo – naime da je kreditorska Trojka prethodne četiri godine snosila odgovornost za grčki budžet. Rezultat je bila drakonska štednja. OEBS procenjuje da je primarni suficit Grčke – uobičajeni pokazatelj budžetske politike – u proteklih pet godina znatno porastao, povećan za iznose koji su praktično dvostruko viši nego kod bilo koje druge članice OEBS-a. Smešno je onda tvrditi da Grčka nije dovoljno štedela. Kolaps Grčke privrede je, međutim, sasvim poništio efekte štednje. BDP je pao za četvrtinu.

U analizi tog stanja nailazimo na jedan izgleda tipično nemački fenomen: jer ukoliko pitate ekonomiste van Nemačke šta je odgovorno za kolaps grčke privrede, u najvećem broju slučajeva čujete da je odgovorna politika štednje. To tumačenje u osnovi ima kejnzijanski makroekonomski model koji se uči širom sveta – usput rečeno, uči se i u Nemačkoj. Njega koriste centralne banke da odrede referentne kamatne stope. To čini i Evropska centralna banka. Koncept kaže da mere štednje nepovoljno deluju na zemlje koje nemaju sopstvenu, izolovanu monetarnu politiku. Radikalna štednja verovatno ruinira takve zemlje.

Simon Wren-Lewis Universität Oxford

Autor Sajmon Vren-Luis je ugledni profesor Oksforda

Nasuprot tome, Nemačka je maltene jedina velika nacija u kojoj su kejnzijanski stavovi u manjini u diskursu o ekonomskoj politici. Mnogi Nemci posprdno govore o „anglosaksonskom učenju“, iako većina ekonomista van Nemačke opisuje kejnzijanizam kao opšte primenjiv. Znajući to, grčki eksperiment postaje sukob nemačkog i kenjnzijanskog pogleda na stvari.

Izgleda kao da je Grčka pacijent, a Trojka lekar. Više od četiri godine je pacijent uzimao terapiju koju mu je prepisao lekar, mešavinu štednje i strukturnih reformi. Stanje pacijenta stalno se pogoršavalo. Umesto da jednostavno prizna da je terapija nedelotvorna ili data u prejakim dozama, lekar tvrdi pacijent ne uzima prepisane lekove. Ali mi znamo da je pacijent progutao čitavu medicinu štednje, a osim toga sproveo i niz reformi.

Kriza u Grčkoj na žestoku probu stavlja vladajuće nemačko gledište na ekonomiju. Umesto da to prizna, Nemačka je konstruisala sopstvenu fantaziju u kojoj su za bedu krivi jedino „lenji i korumpirani Grci“. Kada je Grčka još počela da dovodi terapiju u pitanje (izborom Sirize), izgledalo je kao da nemački političari žele da se otarase pacijenta. Čitaj: Greksit.

Ishod je suluda situacija u kojoj Nemačka temeljno odbija da uopšte razmisli o otpisu ili restrukturiranju grčkih dugova. Ne pomaže ni što čak partneri iz MMF-a znaju da je potrebno rasteretiti Grčku na taj način. Nemačka tvrdoglavost mogla bi se objasniti sopstvenim interesom koji Berlin ima kao poverilac. Nemačkoj, međutim, mora biti sasvim jasno da će dobiti znatno manje para nazad ukoliko Grčka bude prinuđena na napuštanje zone evra.

Uvek iznova slušam objašnjenja da Nemačka mora ostati tvrda po pitanju Grčke kako i druge države evrozone ne bi tražile otpis dugova za sebe. Ali do tako nečeg nije došlo ni 2012. kada su promenjeni uslovi pod kojima Grčka ima da servisira svoje dugove.

Plašim se da nemačku politiku i javno mnjenje zapravo pokreće strah da zbog Grčke propitaju ekonomske doktrine kojima se vodi Nemačka. Kao da ima zakonomernosti u tome da nemački političari svojim građanima umesto istine pričaju ono što ovi žele da čuju.

Veliki državnik – ili velika državnica – trebalo bi da se uzdigne iznad povlađivanja narodu i da prepozna alternative. Važi ono što sam sa četvoricom uglednih ekonomista nedavno napisao u otvorenom pismu saveznoj kancelarki Merkel: „Istorija će vas pamtiti po delima iz ove nedelje.“