Nemačka ovih dana: sumorno raspoloženje, ali i tračak nade

U vazduhu se oseća nadolazeća oluja. Kapi kiše i topao prolećni vetar. Duga na nebu. To je poput slike raspoloženja u Nemačkoj, godinu dana nakon početka pandemije: sunce i kiša, izmenjuju se loši i dobri dani.

Isto važi i za 38-godišnjeg Jana. On sedi pored dečijeg igrališta u Bonu i gleda svoju dvogodišnju ćerku koja kopa po pesku. „Baterije će uskoro da nam se isprazne“, kaže. On i njegova supruga rade u smenama i naizmenično brinu o ćerki. Nekoliko sati nedeljno ona je i kod jene žene koja je čuva. „Želeo bih da može bolje da se isplanira sve to oko dece.“

-pročitajte još: Bila jednom Nemačka, a onda je došla korona

Mesecima su vrtići i škole u Nemačkoj uglavnom bili zatvoreni. Tek poslednjih nekoliko nedelja ponovno su otvoreni za neka godišta. Jan kaže da više ne razume u potpunosti mere koje je uvela nemačka vlada: „To je čudna smesa. Vakcinacija ne napreduje, a istovremeno se otvaramo uprkos sve većim brojevima.“

Taj stav dele mnogi u Nemačkoj. Dugo su ljudi podržavali odluke savezne vlade, ali ta podrška polako kopni. U istraživanju koje je objavio institut YouGov, samo je 35 odsto ispitanika potvrdilo da se vlada dobro nosi s krizom. Prošlog septembra je to bilo 63 odsto, pa čak i ovog februara 43 procenta.

Oprezni koraci otvaranja

Nemačka polako izlazi iz lokdauna. Prodavnice koje nisu prehrambene u nekim pokrajinama otvorene su pre nedelju dana. U nekim slučajevima, kao u Bonu, kupac samo uz prethodnu najavu može da uđe u prodavnicu. To jeste doduše prilično komplikovano, ali u centru grada mnogo je više ljudi nego što ih je bilo u januaru.

Alesandra Kuši raduje se tom delimičnom otvaranju i punijem centru grada. Ona je vlasnica prodavnice odeće, stvari za kuću i nakita koja se nalazi u pešačkoj zoni. Na vratima upravo stoji jedna žena: „Dogovorila sam termin!“

U vreme dok je morala da drži prodavnicu zatvorenom održavala je kontakt sa svojim kupcima preko društvenih mreža. „Otišli smo uživo na Instagram i Fejsbuk kako bismo predstavili našu novu modu.“ Pa ipak, nije uspela da nadoknadi gubitak. Još ne zna tačne brojke, ali računa s padom prometa za više od 50 odsto.

Usamljenost u karantinu

Ute je došla na šetalište uz Rajnu. U ranim večernjim satima gleda zalazak sunca. Kiša je prestala. Crvenkasta svetlost probija se iza gustih oblaka. Ute u ruci drži šolju kafe.

Ona ima 52 godine i živi sama. Ipak, kaže, dobro se nosila s ograničenjima u proteklih godinu dana. „Ali u poslednjih nekoliko nedelja postalo je teško. Raspoloženje mi se prilično pogoršalo, a imala sam i problema.“ Šest nedelja osećala se paralisana – i duhom i telom. „Ovo jednostavno suviše dugo traje. Nisam mogla da vidim svetlo na kraju tunela uz sve te sumorne vesti svakog dana.“ Onda je u jednom trenutku to raspoloženje opet nestalo. Otada se Ute ponovo oseća bolje.

Na drugoj obali reke sede Saifuden i Samir. I oni uživaju u večernjim časovima. Dva mladića su najbolji prijatelji i viđaju se jednom nedeljno. Sede na zidiću, okrenuti jedan prema drugom. Udaljeni su oko metar i po i piju limunadu.

Samir je pekar, Saifuden živi u prihvatilištu za izbeglice. Svakog ponedeljka tamo se testiraju na koronu. „To je dobro“, kaže Saifuden. U prihvatilištu 20 ljudi deli jednu kuhinju. U decembru je bio pozitivan. Proveo je dve nedelje u karantini, u maloj sobi. Bilo je teško izdržati. „Sve mi se vrtelo u glavi“, kaže Saifuden.

Malo dalje, Katrin Lindštet pokušava da od svog čemernog studentskog života preko interneta pobegne kroz posao u jednom veganskom kafiću. Tu radi nekoliko sati nedeljno. Kupci trenutno kroz prozor kupuju hranu i piće za poneti. Lindštet je zadovoljna što može da nastavi da radi. „Fakultet se trenutno sastoji od ustajanja i šetnje do dva metra udaljenog laptopa“, kaže ona.

Ali i njen posao u kafiću se promenio. U kvartu je to mesto dobro poznato. Pre korone, u toplim mesecima, stolovi na trotoaru ispred bili su uvek puni. Mnogi stalni kupci i dalje dolaze. „Ali kontakata je mnogo manje. Nedostaje mi čavrljanje s kupcima“, kaže Lindštet. „Sve to mi pričinjava manje zadovoljstva nego pre“.

Sunce je konačno zašlo i s reke duva hladan vetar. Da li će uskoro ponovo biti mnogo ljudi koji sede na kamenoj ogradi uz vodu, kao što to obično biva čim dođe proleće? Možda na leto? Čežnja je velika, ali sve to čini još uvek veoma dalekim.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.