Nemačko-izraelsko čudo
Pre 50 godine Izrael i Savezna Republika Nemačka uspostavili su diplomatske odnose – ni 20 godina nakon kraja Drugog svetskog rata, ni 20 godina nakon što su saveznici pobedili „Treći Rajh“ i Adolfa Hitlera, ni 20 godina nakon holokausta u kojem je stradalo šest miliona evropskih Jevreja. Masovno, industrijsko ubistvo u koncentracionim logorima, deportacije, selekcije, trovanjem gasom, prebijanje na smrt. Bio je to monstruozni krah civilizacije.
Iako je već početkom pedesetih godina prošlog veka između Nemačke i Izraela potpisan takozvani „Sporazum o naknadi ratne odštete“, i deset godina kasnije bilo je teško zamislivo da bi, uprkos tim monstruoznim zločinima Nemci i Jevreji, Nemci i Izraelci, želeli da uspostave i neguju diplomatske odnose. U Izraelu su protiv toga održani masovni protesti. Ljudski i politički to je razumljivo – više nego razumljivo.
Bliskost i poverenje uprkos holokaustu
Danas, pedeset godina kasnije, mora se govoriti o političkom čudu. Pedeset godina kasnije, Nemačka i Izrael su bliski, veoma bliski. Hiljade mladih Izraelaca dolaze u Nemačku, posećuju Berlin, odmaraju se ili se sele u Saveznu Republiku. Oko 200.000 Izraelaca ima još jedan pasoš – nemački. Nemačka, zemlja holokausta, u Izraelu je, pored SAD, druga najcenjenija zemlja sveta. Nemci, koji su tokom šezdesetih i sedamdesetih godina često provodili neko vreme radeći u izraelskim kibucima, sada, opet često, putuju kao turisti u Svetu zemlju. Još je važnije to da vlade u Berlinu i Tel Avivu tesno sarađuju, uz obostrano poverenje.
Nemačka je evropska zemlja na koju Izrael najviše može da se osloni. Iako postoje neslaganja i svađe oko izraelske politike na zaposednutim, palestinskim područjima , iako „škripi“ kada se izraelski premijer Netanjahu u predizbornoj kampanji izjasni protiv palestinske države, sigurnost Izraela ipak ostaje sastavni deo nemačkog državnog rezona – kako je to kancelarka Merkel, bez velikih protivljenja, izjavila 2008. pred Knesetom. Često su Nemci i Evropska unija jedini koji još stoje na izraelskoj strani. To je gorko saznanje za zemlju koja ima osećaj da je okružena neprijateljima. Ipak je neobično to da je Nemačka, koja je odgovorna za holokaust (Shoah), danas najbliži saveznik Izraela. Takav razvoj pre 50 godina niko nije smatrao mogućim.
Normalnost u nenormalnosti
To je zaista neverovatna normalnost u odnosima dveju država. Ali to je istovremeno i normalnost u nenormalnosti. Istorijska trauma i dalje opterećuje obe zemlje. Uništavanje velikog dela evropskih Jevreja od strane „Trećeg Rajha“ sastavni je deo identiteta i uzajamne percepcije dveju zemalja. To obeležava mentalitet dvaju naroda. U društvenoj i političkoj svakodnevici ima i začuđujućih pojava: Izraelci cene Nemce, a Nemci Izraelce mnogo manje. Prvenstveno zbog bliskoistočnog konflikta. Iznenađujuće mnogo Nemaca ima simpatije za Palestince koje doživljavaju kao žrtve Izraelaca. Zato je u takvoj situaciji odnos između dve zemlje ponovo škakljiv.
Ipak, dok Jevreji recimo napuštaju Francusku zato što se tamo ne osećaju bezbedno, nema talasa iseljavanja Jevreja iz Nemačke u smeru Izraela. Štaviše, uočava se da se Jevreji doseljavaju u Nemačku. Broj jevrejskih opština u Nemačkoj u poslednjih 20 godina se udvostručio. To je drugo čudo. Jvreji ponovo žele da žive u Nemačkoj. Nažalost, a to je realnost u Nemačkoj, valjda i u čitavoj Evropi, policija mora da štiti njihove vrtiće i sinagoge, često se događa da se uništavaju jevrejska groblja. To je ružna maska još uvek prisutne mržnje prema Jevrejima. Ali odnosi između Nemačke i Izraela, između Nemaca i Izraelaca su, sedamdeset godina nakon kraja višemilionskog pokolja Jevreja, čudesno dobri. Na tome možemo da budemo zahvalni.