Nemački strah od Balkana

„Nemačka politika gubi strpljenje sa Balkanom“ – naslov je teksta objavljenog u dnevniku Di velt. Reč je zapravo o vesti da je ministar unutrašnjih poslova Severne Rajne-Vestfalije Ralf Jeger zatražio od Srbije da „unutrašnjepolitičkim merama“ zaustavi iseljavanje svojih građana (u Nemačku). „U Srbiji žive Romi koji nemaju šanse da se zaposle, školuju ili dobiju zdravstvenu negu“, rekao je ministar za pomenuti list i dodao: „Dokle god Srbija ne reši taj problem, ne bi smela da postane članica EU“, te da ne bi trebalo ponoviti greške počinjene prilikom pristupa Rumunije i Bugarske toj organizaciji.

„Ministar u kancelarskom kabinetu Peter Altmajer izjavio je da federacija radi na praktičnom konceptu zajedničkog suzbijanja priliva izbeglica. Prema njegovim rečima, trebalo bi ispitati mogu li se i Crna Gora, Albanija i Kosovo proglasiti za sigurne zemlje. Cilj novog koncepta je, kaže, da se ljudi, za koje se može pretpostaviti da će im zahtev za azilom biti odbijen, uopšte ni ne zapute u Nemačku. Ne može biti da nam dolaze ljudi iz zemalja u kojima nema ni diktature ni rata, iz zemalja koje se čak pripremaju za prijem u EU“, rekao je doslovce Altmajer.

Ministar Jeger je izrazio i razumevanje za izbeglice sa Balkana, rekavši da je reč o ljudskim tragedijama, da on može da razume motivaciju onih koji beže od siromaštva, i da bi kao otac porodice na siromašnom Kosovu i on pokušao da dođe u Nemačku: I pored toga, tim ljudima moramo brzo poručiti da ovde nemaju pravo na azil i da nema perspektive za ostanak kod nas.“

List Tagescajtung vrlo kritički komentariše takve političke izjave i piše da je pojam Balkana bio „ponešto izgubio na oštrini“ otkako su Hrvatska, Rumunija i Bugarska članice Evropske unije. „No, sada je on ponovo tu, sa svim svojim lošim konotacijama – zahvaljujući debati o takozvanim balkanskim izbeglicama. A ona je puna anticiganističkih emocija. Nikakvo čudo da se u Bavarskoj govori o posebnim logorima za balkanske izbeglice. Najveću grupu među njima čine Romi. Trenutak! Logori za Rome? - Tačno, toga je već jednom bilo! […] Tipovima kao što je Vinfrid Krečman (premijer savezne pokrajine Baden-Virtemberga) nikad dosta sigurnih zemalja u čije favele Romi mogu da se deportuju“.

„I dok se ovde stvara front protiv izbeglica, Evropska unija na Balkanu stvara neku vrstu tampon-zone u koju dospevaju prave – ali isto tako nepoželjne! – izbeglice. Balkan – Makedonija, Srbija i Bosna – postao je tranzitna zemlja za stotine hiljada ljudi iz Sirije, Iraka i Avganistana. Svi oni čekaju šansu da iz hermetički zatvorene pustare između mađarskog (uskoro i Hrvatskog) Zida i članica EU na Istoku pređu u Šengensku zonu. Upravo tu EU stvara upravo onakav Balkan kakvog se sama plaši: osiromašen, bez budućnosti, haotičan, korumpiran. Sve bliži građanskom ratu.“

Portal Migracija u Nemačkoj vrlo kritički prati postupke nemačke politike prema izbeglicama. I piše da „Brojke, statistike i poređenja mogu – ali i ne moraju – da pomognu. Odlučujuće je to kako se te brojke i statistike čitaju i kakvi se zaključci iz njih izvlače. Temeljna odluka o tome hoćemo li pomoći izbeglicama i imigrantima ne sme da zavisi od varljivih igara brojki.“

„U vezi s tim se sada ponovo govori o takozvanim sigurnim zemljama. Taj pojam se upotrebljava pre svega kako bi se obrazložilo brzo vraćanje izbeglica sa Balkana iz Nemačke. Za normalne građane Nemačke to zvuči kao da ljudi na Balkanu žive sjajno. Kao da oni ovamo dolaze na godišnji odmor. Kao da Balkanci rado dolaze u Bavarsku da tamo o trošku nemačke države žderu kobasice. Tako nekako to predstavlja Hrišćansko-socijalna unija – bežeći od realnosti.“

„Brojke koje se pominju stvaraju utisak da oni koji traže azil u Nemačkoj ionako nemaju šanse i samo zauzimaju resurse koji su potrebniji izbeglicama iz drugih zemalja. Tako se lako stiže do zahteva da se ekonomske izbeglice sa Balkana dosledno i pre svega brzo vraćaju kući. Taj zahtev oslikava tendenciju jedne od najvažnijih društveno-političkih debata našeg vremena: hermetičko zatvaranje, proterivanje, odbrana od izbeglica. Pri tome su brojke koje potkrepljuju tu tendenciju samo na prvi pogled ispravne. Kada malo bolje pogledamo statistike EU, pojavljuje se drukčija slika – pogotovo ako se zna da pored izbegličkog statusa postoji i status lica kojima se garantuje tzv. subsidijarna zaštita iz humanitarnih razloga.“

„Na primeru Francuske se vidi šta je pravi problem. Tamo je 2014. zahtev za azilom podnelo dvostruko više kosovskih Albanaca nego u Nemačkoj – njih 5510. 350 ljudi je dobilo pravo na azil. Uz to je 180 ljudi dobilo i pravo na subsidijarnu zaštitu. U Nemačkoj je u istom periodu zahteve podnelo 2320 kosovskih Albanaca, a pravo na azil dobilo samo petoro njih, dok je 35-orim osobama zagrantovana zaštita iz humanitarnih razloga. Tako je pravo na ostanak u Francuskoj dobilo pet puta više kosovskih Albanaca nego u Nemačkoj – iako su međunarodni ugovori na osnovu kojih se odlučuje o pravu na zaštitu i azil obavezujući i za Nemačku.“