Nemačka privreda teško uspeva da se probije u Iraku

Irak je godinama bio Eldorado za nemačka preduzeća. Za vreme Sadama Husiena Nemci su u Iraku gradili autoputeve, aerodrome, industrijske objekte i mnogo šta dugog i za to zaradjivali dobre pare.

Ali, prošlo je dosta godina od kada se nemačko-irački privredni odnosi, zbog bezbednosne situacije u Iraku, kao i zbog medjunarodnih sankcija kao posledica kuvajtskog rata, nalaze na niskim granama. Nemačke firme su u tom periodu u Iraku bile aktivne samo u manjem obimu ili čak ilegalno, a nemačke privredne delegacije su se iz Bagdada uglavnom vraćale praznih šaka. I to uprkos tome što se u jednom izveštaju Ujedinjenih nacija i vodeće nemačke firme optužuju da su podmićivanjem uspevale da dobiju poslove od režima Sadama Huseina.

Utoliko više su nemačka preduzeća polagala nade na obnavljanje privrednih odnosa sa Irakom posle svrgavanja Sadama Huseina. Ona su se pozivala na dobar glas koji nemačke mašine još uvek imaju u Iraku i sa velikim zanimanjem su praćena izlaganja Iračana na raznim kongferencijama u Nemačkoj, kada su govorili o tome da su mnoga stara nemačka industrijska postrojenja uništena, oštećena ili zahtevaju popravke.

Ali, uprkos svemu, veliki poslovi sa Irakom su izostali, jer Nemačka nije učestvovala u iračkom ratu i kolač je podeljen bez Nemaca. Poslove su dobile američke firme i preduzeća iz država koje su u koaliciji sa Amerikancima učestvovale u ratu. U prvoj fazi je nemačko učešće na konkursima bilo gotovo bez ikakvih izgleda. Zatim su Amerikanci postali nešto velikodušniji, pa su počeli da dopuštaju da nemačke firme, ali zajedno sa njihovim preduzećima dobiju poneki posao.

Nemački angažman je, medjutim, ostao znatno ispod očekivanog. Početkom 2004. je oko sto nemačkih firmi imalo poslove u Iraku, ali kako su otmice stranaca postale sve češće, taj broj je počeo da opada. Danas ih je u zemlji Tigra i Eufrata ostalo još svega par desetina. Većina njih se nalazi u severnom Iraku, koji kontrolišu Kurdi. Tamo, naime, vlada relativni mir i bezbednost, tamo se relativno lako može stići i odatle se kurdski predstavnici mogu uputiti u druge delove Iraka da zastupaju interese firme koje su ih poslale.

Jedna još komfornija varijanta je otvoriti filijalu u glavnom gradu Jordana Amanu. Ali odatle je put do Bagdada suviše opasan, a poslove voditi preko granice je naravno teže i komplikovanije nego iz kurdskog severnog Iraka. Kurdi su naravno prepoznali ovu situaciju i reklamiraju svoju oblast kao idealnu za strane firme. Mada, s druge starne, preduzeća teško mogu da zamisle šta njihovi kurdski predstavnici u Bagdadu i drugim delovima Iraka, izvan kurdske zone, mogu za firmu da učine. Medjutim, ekonomski rizik sa kurdskim saradnicima je ipak manji nego sa raznim iračkim posrednicima, koji se u medjuvremenu sami nude firmama u Nemačkoj da budu njihovi predstavnici u Iraku, obećavajući dobre poslove. Pozivajući se na izuzetno opasnu bezbednosnu situaciju, oni za sebe zahtevaju dobre pare. Zasad su, medjutim, poslovne veze nemačkih firmi u Iraku, uspostavljene na ovaj način, izostale.