Nemačka apotekarka pomaže siromašnima Buenos Ajresa

Vilja Zagala je možda najbolje mesto na kojem se može videti kako ide nekad ponosnim Portenjosima, kako zovu stanovnike Buenos Ajresa u ovo doba ekonomske krize i pandemije. Ili, bolje rečeno, kako im ne ide. Jer nedostaje svega i svugde. Na severozapadu metropole živi oko pola milijuna ljudi u limenim kolibama, a tek koji kilometar dalje od poznate četvrti Palermo, gdje je stanovao i argentinski pisac Horhe Luis Borhes i groblja Rekoleta, poslednjeg počivališta „Anđela siromašnih“, bivše prve dame Argentine Evite Peron.

Novi „anđeli siromašnih“ rade u Zdravstvenom centru br. 16 u četvrti Vilja Zagala – iako bi oni verovatno odbacili takav epitet. Na primer Lusija Morales, koja je već 17 godina tu za vakcinisanje onih kojima je to potrebno. A sve to „uz put“, pored njenog redovmog posla kao medicinske sestre. „Država, provincija i grad svakog meseca šalju lekove“, kaže nam. „Ali sve to ni izdaleka nije dovoljno. Siromaštvo se ovde širi iz dana u dan, a time i broj bolesnih.“

Jedan zdravstveni centar za 30.000 ljudi

Već do kraja ove godine, šest od deset Argentinaca živeće u siromaštvu, procenjuju Ujedinjene nacije. To znači da će preko osam miliona dece i mladih odrastati u siromaštvu. Srednja klasa nestaje, zbog ekonomske krize i korone na hiljade radnika i malih preduzetnika ostalo je bez posla. To znači da više ne mogu da plaćaju račune i stanarinu i jedino što im preostaje jeste da se presele u neku siromašnih četvrti kao što je Vilja Zagala. Zdravstveni centar br. 16 je nadležan i za njih, a to je već sad oko 30.000 ljudi.

„Kad nas ovde ne bi bilo, tu bi vladao potpuni haos“, kaže nam Morales. „Pacijenti od nas ne dobijaju samo lekove, mi ih i savetujemo i prihvatamo ih kao ljude.“ Ljudi koji žice tamo dodatno su uznemireni zbog korone. U Vili Zagala već je došlo do velike zaraze. A čitava odgovornost za zdravlje desetine hiljada ljudi leži na ramenima Lusije Morales i Karine Vetje-Maler.

Kratak projekat koji se pretvorio u maraton

„Onaj ko radi u jednoj ovakvoj četvrti siromašnih, taj mora da bude izuzetno strpljiv. To nije sprint na 100 metara, to je ultra-maraton ili trka na 500 kilometara“, kaže nemačka apotekarka. To niko ne zna bolje od nje. Još od 2002, nedugo nakon vrhunca ekonomske krize u Argentini, ona tu stvara projekat snabdevanja lekovima u saradnji s organizacijom „Lekari bez granica“.

Kada ju je predsednik organizacije u proleće 2002. pitao, da li bi mogla da pokrene takav projekat u Argentini, Vetje-Maler nije dugo razmišljala. Ona je i njemačka i argentinska državljanka. U Argentini je i odrasla. Došlo je, dakle, vreme da nešto vrati svojoj rodnoj zemlji.

Karine Vetje-Maler sebe doživljava kao most između Argentine i Nemačke. U rekordnom roku stvorila je apoteku u tom zdravstvenom centru. Jeste da ona ima površinu samo dvanaestak kvadratnih metara, ali s doniranim novcem kupuje lekove koji nedostaju u zdravstvenom centru i školuje lokalno stanovništvo.

„Preko nas je ovde po prvi put snabdevanje lekovima stabilno i pouzdano“, kaže „La Alemanja (Nemica), kako je od milja zovu u toj četvrti. Ono što je samo po sebi razumljivo u Nemačkoj, u Argentini se graniči s čudom. „Obezbediti dostupnost pravih lekova je nešto što je lakše reći nego učiniti. Iza toga se krije težak posao“, objašnjava apotekarka. Rešavati hitne slučajeve još je relativno lako, ali najveći problem je nega hroničnih bolesnika.

Kako do preko potrebnih lekova?

U centar, naravno, ne dolaze samo deca koje je ujeo pas, mladi s natečenim zubom ili odrasli koje muči svrabež, već i pacijenti koji moraju redovno da primaju lekove. „Imamo pacijente s dijabetesom čije su doze sad razumno podešene, imamo pacijente s previsokim pritiskom koji tu mogu da provere pritisak, imamo upalu pluća koja se tretira i koja se ne pogoršava. Ali novaca nikad dosta. A ni sada ga nema.“

Ta 55-godišnjakinja živi za stanovnike njene četvrti. Svaki slobodan trenutak ulaže u taj projekta, a ponekad je i iz svog džepa plaćala avionske karte u vreme dok nije bila stalno zaposlena kod „Lekara bez granica“. Ali od pre pola godine došla je do svojih granica.

Dvadesteog marta je, naime, Argentina proglasila potpuni „lokdaun“ zbog pandemije korone. Organizacije za razvojnu pomoć su u poslednji čas iz čitave Latinske Amerike povukle svoje strane saradnike, ali Vetje-Maler ni tada nije razmišljala ni sekunde. Ostala je. „Ja sam apotekarka, volim svoj posao i moje pacijente ne mogu da ostavim. Ne mogu da napustim ovaj projekt u najgorem trenutku, to jednostavno ne ide.“

Otada radi za troje – a možda i više. Svih šest saradnica koje su pomagale u apoteci poslala je kući, jer su sve one već bile u penziji i sve su imale oko 80 godina. Dakle sve su bile izrazito rizična grupa. Vetje-Maler je gotovo sama. Pomažu joj sada samo dve saradnice „Lekara bez granica“, ali nijedna od njih nema farmaceutsko znanje.

„Samo da ostanemo zdravi“

Istovremeno, virus je teško pogodio četvrt Vilja Zagala. „Sredinom septembra smo imali utisak da su se apsolutno svi zarazili. Kod testiranja je bilo oko 60 odsto pozitivnih. I u našem zdravstvenom centru zarazila se četvrtina saradnika.“ Njena humanitarna organizacija stara se za sve porodice koje su bile pozitivne i moraju da ostanu u svojim kolibama. Telefon joj neprestano zvoni, prima barem sedamdesetak poziva na dan. A povrh toga odlazi bolesnima kući i odnosi im lekove.

Zapravo bi kao Nemica sada mirno mogla da sedi u nekoj pivnici na otvorenom u njenom drugom gradu, Minhenu. Ali to za nju ne dolazi u obziru: ona je dostupna njenim pacijentima u Buenos Ajresu i po 14 sati na dan. I ne deluje da će stvari krenuti na bolje. Uprkos potpunoj zabrani kretanja, Argentina nikako ne uspeva da izađe na kraj sa pandemijom. Od korone je do sada umrlo više od 11.600 ljudi.

Pritom njen posao nije bezopasan i iz nekih drugih razloga: pre nekoliko dana su odmah iza ugla apoteke u okršaju od hitaca poginula četiri mladića. To nije važno, kaže apotekarka, sve dok su njeni saradnici zdravi: „Želim jedino da niko od nas teško ne oboli ili čak umre. U bolnici tu blizu umro je jedan čovek koji je radio u bolničkoj kuhinji. On je u avgustu bio tu kod nas, u zdravstvenom centru.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android