Nekada nezamenjiva, sada nepotrebna

U radnji se još uvek oseća šarm osamdesetih. Ralf Murman je 26 godina bio poslovođa u radnji „Biokultur“, jednoj od najstarijih bio radnji u Nemačkoj. Međutim, došlo je vreme da se oprosti od svoje radnje.

„Imao sam mogućnost da lično upoznam svoje kupce. Danas ljudi nemaju vremena ili želje za to", kaže pomalo rezignirano Ralf Murman.

Stalne mušterije

Mala radnja sa bio proizvodima se nakon 30 godina zatvara. Kupci koji u ovoj radnju kupuju već dugo kažu.

„Ovde smo sami merili povrće, napisali bi cedulju i išli kod prodavca“.

„Uvek smo morali da stojimo u redu, ali smo zato uvek bili odlično usluženi. Ovde smo se dobro osećali.“

Murman je sa svojim saradnicima nekada davno otvorio ovu radnju. Početna ideja je glasila: Bio proizvodi za sve i ista plata za sve. Novca na početku nije bilo dovoljno ali se situacija promenila posle nuklearne katastrofe u Černobilu 1986. godine.

„Onda su počeli da dolaze i ljudi koji nikada ranije nisu dolazili kod nas. Prodaja je porasla. Zarađivali smo 2,2 miliona maraka što sa oko 300 kupaca na 130 kvadratnih metara radnog prostora nije baš malo“.

U radnjici je bilo lepše...

Kupci su putovali i 30 kilometara kako bi došli u Murmanovu radnju. Danas je bio proizvode moguće kupiti na svakom koraku, ali ranije je u maloj radnjici bilo lepše, kažu kupci.

„Mogli smo da tračarimo, ćaskamo. Ovde je bilo lepše i zato sam uvek dolazio“, kaže jedan od mušterija.

Šest odsto intenzivnih kupaca

Sada kupci idu u velike supermarkete, gde dnevno prođe i do 500 kupaca. Reč je o takozvanim intenzivnim kupcima koji sve potrebne namirnice kupuju u bio radnjama. U Nemačkoj to radi oko šest odsto građana i oni plaćaju polovinu celokupne zarade u bio radnjama u Nemačkoj koja iznosi skoro šest milijardi evra.

autori: M. Klausner / Ž. Bašić

odg. urednica: I. Ivanović