Neizvesnost na Bosforu

Krajem aprila politički svet na Bosforu bio je još koliko – toliko u redu: premijer Redžep Tajip Erdogan odustao je od kandidature za predsednika države, u ime vladajuće Stranke pravde i progresa, AKP, kandidovao se ministar spoljnih poslova Abdulah Gul.Prilikom prvog glasanja u parlamentu, 27.og aprila, prema očekivanjima, nije dobio potrebu dvotrećinsku većinu, ali su se u AKP uzdali u drugi krug glasanja u kome je za izbor dovoljna prosta većina koju stranka u parlamentu ima.

Medjutim, opozicija nije ni učestvovala u prvom krugu glasanja i uložila je tužbu Ustavnom sudu.I dok se čekala odluka suda stiglo je upozorenje Generalštaba: ne sme se zaboraviti da su oružane snage odgovorne za odbranu svetovnog karaktera države i odvojenost države i vere.Ako bude potrebno, vojska će to jasno pokazati.Bila je to neprikrivena pretnja islamistima i poslednje upozorenje pred puč.

Medjutim, islamsko – konzervativna AKP, koja je tokom pet godina na vlasti učinila više koraka ka Evropskoj uniji od bilo koje predhodne vlade, nije se dala zbuniti.Vladin predstavnik za javnost podsetio je da je armija potčinjena premijeru, a ministar Gul je rekao:

„Proces izbora predsednika se nastavlja što znači da se neću povući.O mojoj kandidatuti odluka nije doneta preko noći, nego je rezultat dugtrajnog razmišljanja.Sada moramo da sačekamo odluku Ustavnog suda“, rekao je Gul.

Nekoliko dana kasnije sud je presudio da prvi krug glasanja nije bio u skladu sa ustavom – vladin tabor je odluku ocenio kao sramotnu i posledicu pritiska vojske.Na kraju je odlučeno da se 22.og jula održe novi parlamentarni izbori.Zatim je odlučeno da i predsendika biraju direktno gradjani.

Sada je u toku predizborna kampanja koja više podseća na predizbornu bitku, jer je zemlja duboko podeljena – s jedne strane islamisti na čelu sa dobro organizovanom AKP, na drugoj opozicija koja je jedinstvena u tome da neće islamiste, ali je razjedinjena oko toga šta hoće.

Osim toga, u pozadini upozorenja da bi Turska mogla postati islamska republika pre je strah vojske i kemalista da bi mogli ostati bez privilegija, nego briga za sudbinu države.Tako pravo pitanje u Turskoj predizbornoj kampanji ne glasi da li će pobediti islamisti ili njihovi protivnici, nego da li će demokratsi i evropski orijentisane snage pobediti one autoritarne i militarističke.