Ne sila, ljubav

Jutarnji voz je bio skoro prazan. Sunce je odlučilo da razmakne kišne zavese prethodnih dana, plavetnilo neba gore, a pod njim sočnozelene bavarske livade, šumarci, brežuljci koji promiču pored prozora. Tu i tamo usred pejzaža bi se pojavio zvonik sa lukavičastom glavom – formom koja je najzastupljenija i kod pravoslavnih crkava u habzburškom kulturnom području. Razmišljam o putevima kojima se veoma posebna kupola na zvoniku kretala sa istoka, iz Rusije, gde je nastala pod vizantijskim i orijentalnim uticajem, do nemačkih zemalja, da bi na nemačkom jugu, u Bavarskoj i Austriji, posle tridesetogodišnjeg rata, preovladala u arhitekturi katoličkog baroka.

Srbi su je u svojim seobama zatekli u Panoniji i usvojili taj način gradnje. Krug se zatvorio – misao o krovu tornja u obliku glavice luka putovala je sa pravoslavnog istoka na katolički jug da bi ga pravoslavci ponovo preuzeli u vojvođanskim naseobinama. Pogled na bavarske crkvice me je oduvek ispunjavao vedrinom. Pošto sam rođen na ivici Srema, to je na neki način bilo i moje.

U Pasau smo se uputili jer jer se ta lepa varoš nalazila na sat vremena vožnje od Regenzburga gde smo odseli. Metorolozi su nam najavili sunčanu pauzu u nizu sivkastih dana i odluka je pala. Sada ćaskamo zavaljeni u plava sedišta regionalnog voza, hvaleći uredne nemačke železnice i konstatujući, ne bez žaljenja, da je putovanje u vagonima južno od Subotice skoro iščezlo iz svakodnevnice. Generacije naše dece neće imati priliku da zavole vozove, onako kako smo ih mi zavoleli u mladosti.

Nema više čuvara granice

Zato je naše putovanje vozom od Beča do Praga, pa dalje, do Regenzburga i – sada – do Pasaua za nas bilo istovremeni i realno putovanje kroz srednjoevropske gradove i sentimentalno podsećanje na omiljeni način kretanja u davnim jugoslovenskim decenijama.

Stižemo u Pasau već oko devet. Železnička stanica mi je poznata iz prošlog milenijuma. Putovao sam istom prugom, od Regenzburga prema Beču – put me je te 1994. vodio ka Beogradu. Dremao sam obraza priljubljenog uz staklo. Samo sam otvorio jedno oko i pročitao „Passau". Opet me savladao dremež. Onda je nešto puklo sa druge strane stakla na koje sam naslonio obraz. Video sam dlan koji se zalepio na mesto gde je bila moja glava. Iza dlana je bila uniforma graničnog policajca. Mahnuo mi je da izađem napolje. Bio sam jedini čovek koji je sišao na peron. Pokazivanje pasoša, odgovaranje na glupa pitanja. Posle pet minuta su me pustili da uđem u voz.

Drčni nemački pogranični policajci su 1995. kada je Austrija postala novi član Evropske unije, prestali biti čuvari spoljne granice. Od tada je ona još nekoliko puta pomerana na istok i jug, pa se drčnost preselila daleko odavde.

Železnička stanica se nalazi iznad grada. Ulica koja vodi ka istorijskom centru, zapravo silazi u njega. A taj centar je – rečno poluostrvo, opkoljeno sa tri reke. Sa leve strane dolazi Dunav, sa desne In. A skoro u isto vreme kada se dodirnu In i Dunav, sa leve strane iz pobrežja stiže i reka Ilc.

Zbog obilja vode i izrazito mediteranske atmosfere u varoši, Pasau zovu „bavarska Venecija", ali i „grad na tri reke". Ovo u kišnim godinama ima svoju cenu. Sećam se da sam na nemačkim vestima ponekad viđao istorijsko jezgro Pasaua pod vodom.

Dunav je pritoka Ina

Bavarski pisac Uve Dik, jedan od jezički najinventivnijih pisaca poslednjih decenija – koristio je i dijalekt i književni jezik u jednom urnebesnom miksu – rekao mi je jednom na svom seoskom imanju u blizini Pasaua, da tvrdnju kako se In uliva u Dunav smatra istorijskom nepravdom. Naveo je činjenicu da je prosečna količina vode koju donosi In za sedam odsto veća od one koju nosi Dunav. Protivnici teze dunavske krađe identiteta na ušću navode činjenicu da In na putu od Prevoja Lungin, sa kojeg u Švajcarskoj silaze vode u tri sliva – jadranski, crnomorski i severnomorski – prevali 517 kilometara, a Dunav od Švarcvalda putuje duže, 547. kilometara.

Silazimo u grad da sve to proverimo. Na Ludvigovom trgu dremaju kameni lavovi – bavarske heraldičke domaće životinje. Oni podsećaju na nekadašnje kapije grada iznad kojih su stražarili. Krećemo se kroz lepe sokake, koji vode uzdužno prema ušću ili poprečno prema obalama Dunava ili Ina. Subota je, ljudi tek polako počinju da izlaze iz svojih domova. Zveckaju šoljice za kafu, mami nas njen miris.

Pasauski tupani

Na jednom ćošku zatičem veliku kamenu glavu na zidu, a pored nje natpis „Tupan iz Pasaua". Sve je propraćeno stihovima na tabli:

Sa katedrale sam dole pao

i polomi se moje lepo telo.

Ipak sam radostan i čio

ali u glavi nešto nije celo.

Priča iza ove pošalice je ozbiljna. Katedrala je oštećena u požaru 1662. Pretpostavlja se da je glava tom prilikom pala sa fasade. Benediktanski monah i pisac Robert Ganzler ostavio je posle požara zapis da su građani Pasaua, obnavljajući crkvu, na zvonicima ostavili ravan krov. On ih je zbog toga nazvao „tupanima", jer nisu bili u stanju da zvonike pokriju šiljatim krovom. Od tada stanovnike grada šaljivo nazivaju „tupani". Od negativne reklame grad je stvorio pozitivnu, pretvorivši palu glavu u spomenik lokalnom mentalitetu.

Najveće evropske orgulje

Nekoliko koraka dalje, na samom glavnom trgu na pijačnim tezgama ispred Svetog Stefana, biskupske katedralne crkve iz 17. veka, domaći medari i voćari nude svoje proizvode. Pored crkve je kafe Stefanova katedrala koji gosti elektronski toplo preporučuju. Čim zakoračimo u njega znamo i zašto – od stilskog nameštaja do lepe kafe i neodoljivih kolača, do mirne bašte u zelenilu iza kafea, sve je ovog jutra skoro savršeno.

Okrepljeni izlazimo u sve življi gradić. Oko katedrale se već vrzmaju turisti. Ulazimo u nju i zapljusne nas barokna raskoš.

Najveće orgulje u Evropi, zapravo sistem od pet orgulja, čak i kada su neme izazivaju divljenje. Iz senovite utrobe crkve izlazimo u osunčani grad. Puštamo da nas noge nose. Neke uličice su živopisne na način koji me podseća na Istru.

Silazimo do Većnice na obali Dunava. Odatle polazi kombi koji posetioce odvodi na vrh Georgsberga – Đorđevog brda – na drugoj obali Dunava. Tamo je 1219. podignuta tvrđava Oberhaus – Gornja kuća. Sada je to, naravno, muzej sa vidikovcem i restoranom.

Pogled s tvrđave

Prelazimo most preko Dunava, nazvan po bavarskim princu regentu Luitpoldu. Posle nekoliko minuta ugodne vožnje serpentinama stižemo na vrh. Tvrđava je doterana i uređena, kroz njene kapije stižemo do vidikovca. Ispod je prizor koji je teško zaboraviti: Tri reke se pretaču u jednu. Očito je istina je to što mi je rekao Uve Dik. Mladi Dunav se uliva u moćniji In. To može svako da vidi golim okom. Ne samo istorija već i geografija jeste proizvoljna konvencija podložna greškama. Od ovog časa znam da sam rođen u Zemunu na Inu.

Pasau se kao brod zabio pramcem u vodu, nasukan između dve reke, a na palubi su zvonici, tornjevi, krovovi, kule, živa, šarena slika udenuta u šumovito pobrđe, jedan od najlepših prizora u Nemačkoj. Imali smo sreće, našli smo dva mesta na terasi restorana Oberhaus, odmah kod vidikovca. Ostaćemo tu narednih sat vremena, čopkaćemo svežu bavarsku perecu, uz bavarski namaz „obacda" – to je vrsta južnonemačkog urnebesa. Naravno, sveže točeno pšenično pivo celoj sedeljci u orlovom gnezdu iznad grada daje potrebnu jedinstvenu notu na nepcima. Postoji li savršeni trenutak za izletnika? Da. Susretnu se uživanje i divljenje, čula sinestezijski sarađuju u izgradnji opšteg utiska za ličnu mitologiju, toliko je lepo da odnekud dođe tračak neverice – jesam li zaista ovde?

Dželatova kuća

Zapravo je ovo grad manji od Leskovca. Ali je poput dijamanta do te mere izbrušenog radom pokolenja da je sada verovatno blizu istorijski najbolje verzije samog sebe. Bilo mi je žao kada smo sišli ponovo u varoš. Ali tamo nas čeka još niz stvari koje nismo videli.

Ponovo lutamo starogradskim uličicama. Zastajem pred kućom na kojoj piše „Scharfrichterhaus" – Dželatova kuća. To je jedna od najpoznatijih alternativnih malih bina u Nemačkoj, škola oštrog političkog kabarea. U meni se upale lampice sećanja.

Četvrtog novembra godine devehiljadite i ja sam ovde nastupio prezentujući svoju knjigu prevedenu na nemački. Sećam se da je publika bila neobično tiha, ali da je razgovor posle večernjeg nastupa potrajao skoro sat vremena. Sada, skoro 23 godine kasnije, ovde se srećem sa sobom i gradom iz vremena pre pametnih telefona.

Ljubav iznad sile

Nastavljamo poprečnim sokacima ka obali reke In. Pre nego što se zakorači na Marijin most u oči pada lepa bašta restorančića i odmah uz nju stara česma sa natpisom „Non vi sed amore" – Ne silom već ljubavlju. Ovo je bio moto biskupa koji je ujedno bio i knez Leopold Ernst grof od Firmijana. On je podanicima u 18. veku poklonio vodu za piće. Kažu da je unapređivao školstvo, ali ovaj moto nije važio za popove koji bi pijančili po krčmama. Morali bi nedeljama da okajavaju svoju neumerenost na manastirskom hlebu i vodi. Ili bi ih razljućeni biskup zatvorio u ćelije zamka na brdu.

Koračamo mostom prema delu grada koji se kao enklava ugnezdio na padini brega između austrijske granice i Ina. Kada se sa mosta gled aka ušću pogled se neminovno zaustavi na Šajblingsturmu –

Okrugla kula je jedna od vizuelno najprepoznatljivijih gradskih građevina. Nastala je 1250. iz potrebe da se grad koji je bio na važnom vodenom putu i trgovao solju zaštiti svoj posed od pljačkaša i neprijatelja. U kuli su bili stražari, tokom vekova tu su skladištili so i barut, a sada je deo muzejske gradske celine.

Na drugoj strani ponovo pronalazimo trg ispred crkve okružen baroknim zgradama, na kojem je jedan kafić nudi hladovinu i lep pogled. Vreme je za još jednu kafu i sabiranje utisaka. Ako se ovim delom grada nastavimo penjati prema crkvi Marijahilf i manastiru, izgubićemo dosta vremena. Nešto mora ostati za sledeći susret sa gradom. Na trgu je kuća na kojoj piše da je u njoj bilo privremeno rezidencijalno sedište slavnog Eugena Savojskog. Puno istorije na malo prostora. Kafa je odlična.

Melanholija buvljaka

Marijinim mostom u koloni prolaze motorcikli bleštavih auspuha. Bajkere je izmamilo lepo vreme na ulice. Kao i građanstvo koje šeta obalnim promenadama. Sa Marijinog mosta kojim se vraćamo otvara se lep pogled prema centru starog grada: pozorište, iznad njega biskupova rezidencija, pa zvonici katedrale.

Sunce postaje umilno, dakle počinje predvečerje. Odlučujemo da potražimo jednu kafanu koja ima dobre ocene. Najpre šetamo buvljakom ispod mosta. Tamo se prodaju lične drangulije iz zaostavštine davno okončanih života. U živosti buvljaka uvek prepoznam i dašak sete. Ovaj sat su decenijama gledale neke druge oči. Njima je vreme isteklo. Ovu čašu za vino su ljubile usne kojih više nema. Ovaj prsten… Bolje da opet uronimo u splet uličica.

Zlatni brod

Pronalazimo „Zlatni brod", restoran koji smo tražili. Delimo jednu porciju bavarskog pečenja sa knedlama i ponovo sebi priuštimo jedno od lokalnih točenih pšeničnih piva. Ovdašnje sorte spadaju u svetski vrh. Konobarica je naše gore list, devojka čiji su roditelji pobegli iz Bosne. Čula nas je kako razgovaramo i od tog trenutka više nije govorila nemački. Osećali smo se kao u nekom gradiću na sredozemnoj obali

U povratku prema stanici čitam na jednoj tabli da je Pasau pre osam vekova bio središte ukupne nemačke pismenosti. Pesma o Nibelunzima – ep koji je početkom 12. veka zapisan baš u ovom gradu, na moćnom biskupskom dvoru, a postojao je kao narodni junački ep vekovima pre toga – postao je nemački nacionalni ep. Zamišljam kako iza ovih zidina po grubom papiru škripi guščije pero umočeno u mastilo. Nepoznati autor – jedni ga zovu Konrad, drugi to negiraju, a treći autorstvo pripisuju čak i jednoj monahinji iz ovdašnjeg ženskog manastira – ispisuje početak epa. Njegovi su protagonisti vladari istorijske Burgundije nastaloj i nestaloj u petom veku. Središte joj je bilo nemački grad Vorms na Rajni.

Ovde su pevali o Krimhild

Ova kraljevina je propala nekoliko decenija posle osnivanja pod naletom Huna, ali narodni pesnik je usmeno prenosio priču o usponu i padu kraljevstva:

„Rasla je u Burgundiji princeza,

lepše je na svetu nije moglo biti.

zvali su je Krimhild. Izrasla je u pravu lepoticu.

Zbog nje su mnogi junaci morali izgubiti glavu.“

Sa ovim stihovima počinje Pesma o Nibelunzima, a završava se moj opis jednog dana u varoši Pasau, koja je lepa makar koliko i princeza Krimhild. Ali zbog toga valjda niko neće izgubiti glavu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.