Nasilje u porodici nije privatni problem žrtve
18. decembar 2018.
Ljiljana je više od deset godina volela muža koji ju je maltretirao. Zbog ljubavi je, kaže, trpela udarce, poniženja, strah. Odlazila je u bolnicu, prijavljivala ga policiji, pa povlačila prijave. Bežala od njega i uvek mu se vraćala. Deca su odrastala gledajući nasilje. A on je posle svakih batina obećavao da će sve biti drugačije.
„Prvi put me je udario daljinskim. Posle toga mu je dugo bilo krivo. Izvinjavao se, izgledalo je kao da se kaje. Ipak, vremenom je postajalo sve gore. Tukao me je i pred decom. Udarala sam glavom o zid. Bila sam bespomoćna“, priča Ljiljana za DW.
Dani u kojima je njen muž pokazivao nežnost ohrabrivali su je da ipak ostane kraj njega. No, muž bi, priča, ubrzo promenio raspoloženje i postajao potpuno druga osoba. „Nije mi bio problem da se razvedem, nije me bilo sramota što sam pogrešno procenila muža, ali smetalo mi je to što sam imala utisak nedovršenog posla. Kada smo dobili drugo dete bio je jako pažljiv, pomagao mi je u svemu. To mi je davalo lažnu nadu.“
Kada je nakon naizgled bezazlene prepirke dobila teške ozlede, odlučila je – kraj. Usledio je razvod. Njen muž je dobio uslovnu kaznu zatvora od godinu dana, a ona se za pomoć obratila ženskom centru.
Danas, nakon pet godina slobode i mira, Ljiljana kaže da joj je samo krivo što iz braka nije izašla mnogo ranije.
Uloga policije
O broju žena koje dele Ljiljaninu sudbinu u Bosni i Hercegovini ne postoji tačan podatak. Mnogo slučajeva nasilja ostaje neprijavljeno. Psihološkinja Branka Pejović Petković za DW naglašava da jeste mnogo aktivnosti u BiH usmereno na edukaciju žena i celokupne javnosti o problemu nasilja, ali da je i to nedovoljno.
„Međutim, ima pomaka. Odnos policije prema onima koji su pretrpeli nasilje danas je drugačiji. Ranije je bilo slučajeva da policija nasilje u porodici uopšte nije shvatala ozbiljno. Veliki problem i dalje je to što žene ne prepoznaju nasilje. Nasilje je i kad ženi suprug ne daje novac, a ona je kod kuće i nema nikakva prava“, ističe Pejović Petković i ukazuje na razliku između dve vrste nasilnika. Jedni žrtvu suptilno, psihički odvoje od porodice i prijatelja, pa su takve žene upućene samo na nasilnike. I ona druga vrsta – koja ne preza od direktnih udaraca.
Brojni su razlozi zbog kojih veliki broj žena ostaje u braku sa nasilnikom i ćuti o nasilju. Neki od njih su, kaže Pejović Petković, strah od osude okoline, ljubav, ali i to što žene nemaju uslove da započnu novi život. Kada, pak, i imaju izbora, često im nedostaje hrabrosti. „Takođe, jedan od razloga je i to što svako želi drugom da se svidi i svoj svet predstavlja kao savršen, pa je teško priznati urušavanje porodice, što se doživljava kao lični poraz.“
Sigurne kuće – slamka spasa
Pošto su porodice i komšije najčešće uplašeni ili nevoljni da se upletu, sigurne kuće su slamka spasa za žene koje trpe nasilje. Pored privremenog smeštaja i hrane, žrtve porodičnog nasilja u njima dobijaju psihosocijalnu podršku, pravnu i medicinsku pomoć te pomoć prilikom kontakta s nadležnim institucijama.
Iskustva sigurnih kuća o učestalosti prijavljivanja nasilja u BiH su različita. Izveštaji zvaničnih institucija u Republici Srpskoj pokazuju da je u 2018. godini prijavljeno manje nasilja u odnosu na prethodnu godinu, dok se rezultati u Federaciji BiH razlikuju od županije do županije.
U BiH postoji osam sigurnih kuća, a jedna od njih deluje u okviru Udruženja građana „Žene BiH“ u Mostaru. Voditeljka te sigurne kuće Selma Alibašić kaže za DW da veliki broj slučajeva nasilja u porodici ostane neprijavljeno, ali da je u poslednje vreme povećan broj žena koje traže pomoć. „Teško je sad govoriti o broju žena koje nam se javljaju, ali ono što možemo reći, jeste to da sve veći broj žena želi da izađe iz tog začaranog kruga nasilja. Najveći broj njih nam se javlja zbog psihološke i pravne pomoći, ali i zbog smeštaja u sigurnu kuću.“
Zakon propisuje, ali u praksi ne štiti
Iako izveštaji zvaničnih institucija Republike Srpske opadanje broja prijavljenih slučajeva nasilja u porodici pripisuju efikasnoj sistemskoj zaštiti, u fondaciji „Udružene žene" iz Banjaluke to radije tumače kao obeshrabrenost žena da nasilje prijavljuju, budući da nemaju adekvatnu pomoć nadležnih institucija.
Socijalna radnica iz „Udruženih žena“ Jasna Markotić za DW naglašava da je zakonodavni okvir u BiH kvalitetan, ali da se ne primenjuje u potpunosti. „Izostaje kompletna sistemska podrška koja bi ženu žrtvu nasilja podržala i ohrabrila kroz sve segmente suprotstavljanja nasilju. Na primer, dugi su periodi čekanja na započinjanje procesa pred sudovima, ti procesi dugo traju, ne izriču se zaštitne mere predviđene zakonom koje bi ženi žrtvi nasilja omogućile sigurnost. Davanje prioriteta pri zapošljavanju žena koje su preživele nasilje, kako bi se lakše i brže odlučile na izlazak iz nasilne zajednice ne postoji kao pravilo, već kao pojedinačni slučaj i dobra volja pojedinih poslodavaca“, kaže Markotić za DW i napominje da su svi građani prema zakonu dužni da prijave saznanja o nasilju.
Sigurne kuće u borbi za opstanak
Iako je BiH potpisnica brojnih međunarodnih konvencija u oblasti ljudskih prava i institucije bi trebalo da vode računa o njihovom sprovođenju, sigurne kuće često muku muče s finansijama. Neke od njih uglavnom opstaju zahvaljujući međunarodnim fondovima i organizacijama. Takva je sigurna kuća koja deluje u okviru udruženja „Žene BiH“. Nema stalni izvor finansiranja i zavisi od periodičnih projekata.
U banjalučkoj sigurnoj kući situacija je drugačija. „Finansiramo se na način da 70 odsto iznosa troškova zbrinjavanja žrtve na mesečnom nivou snosi Ministarstvo porodice, omladine i sporta, a 30 odsto lokalna zajednica iz koje korisnica dolazi“, kaže Jasna Markotić.
Istočna Hercegovina čeka sigurnu kuću više od decenije, a glavna prepreka za njenu izgradnju je, kažu u „Ženskom centru“ – novac. Uprkos brojnim najavama o izgradnji, u realizaciji se nije mnogo odmaklo i tek se, prema našim saznanjima, određuje lokacija. Prema procenama „Ženskog centra“, za taj objekt potrebno je oko 660.000 konvertibilnih maraka. Grad Trebinje obećao je da će obezbediti novac, ali ni godinu dana nakon obećanja, priča o tome nije konkretizovana.
Nasilje problem celog društva
Sagovornici DW poručuju da nasilje nije privatni problem žrtve, već društveni problem u čijem rešavanju bi trebalo da učestvuje svaki pojedinac.
Isticanje pozitivnih primera žena koje su uspele da napuste nasilnike i nastavile svoje živote, zaključuju, mogao bi da bude korak napred u pogledu podizanja svesti zajednice o tom problemu. Poželjne su i javne tribine, ulične akcije, kao i pozivanje na odgovornost svih institucija koje nisu efikasne u svom radu.