Najveća izraelska vlada svih vremena | Politika | DW | 20.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Najveća izraelska vlada svih vremena

Izrael konačno ima novu vladu – nakon više od 500 dana i izbora koji su ponavljani tri puta. Da li će koalicija Likuda i Belo-plavih doneti željenu stabilnost? Verovatno samo za Benjamina Netanjahua, smatra Peter Filip.

Slika govori mnogo toga: američki ministar spoljnih poslova Majk Pompeo u dvorištu američke ambasade u Jerusalimu uređenom u orijentalnom stilu i na velikoj – ne koronom, već odanošću diktiranoj – distanci od bivšeg izraelskog generala i dosadašnjeg vođe opozicije Benija Ganca. Manje od četiri dana pre nego što je zvanično imenovan za ministra odbrane i godinu i po pre nego što će da zameni Benjamina Netanjahua na mestu premijera.

Pompeova kratka poseta Izraelu za mnoge je bila i ostaje zagonetka. Zvanični razlog posete nije naveden, drugih ciljeva putovanja nije bilo. On je dakle očigledno želeo da demonstrira podršku Vašingtona razvoju političke situacije u Izraelu. Čak i uprkos tome što nije imao vremena da prisustvuje polaganju zakletve nove vlade i tako bude svedok okončanja političke krize koja je trajala više od 500 dana, pri čemu čak ni tri puta održani izbori nisu doneli jasan rezultat.

Kod birača već otpisan

Servilnim pozdravom Majku Pompeu, Beni Ganc nije sebi učinio uslugu. Većina njegovih birača verovatno ga je već otpisala: otkako je krajem 2018. godine aktivno stupio u politiku, njegov proklamovani cilj bio je da skine Netanjahua s vlasti. A sada? Sada je on partner omraženom vođi Likuda i garant toga da će Netanjahu da zadrži vlast i da će možda još više da je proširi – uprkos teškim vremenima koja ga očekuju: recimo kada 24. maja započne dugo očekivani proces protiv njega pod optužbom za korupciju.

Kada bi sada bili održani izbori, „Plavo-beli“, stranački savez na čijem je čelu Ganc, najverovatnije bi nestao u beznačajnosti, nakon što se zbog spremnosti na koaliciju sa Netanjahuom ionako već raspao. A Netanjahu bi mogao da se pokaže kao jasan pobednik: ojačan desničarskim grupama i poslanicima koji su dozvolili da ih vrbuje i za to ujedno i bogato nagradi.

Ono što dolazi do izražaja u ovoj najvećoj vladi od osnivanja Izraela 1948. godine, jeste sledeće: posao dele 34 ministra i 16 potpredsednika. Ili će možda da se prilikom tog posla ljute jedni druge? Verovatno je Netanjahuova taktika bila da, bez obzira na troškove jednog takvog prenaduvanog aparata, upravo preletače nagradi funkcijama. Oni će mu, naime, biti više zahvalni od partijskih prijatelja iz njegovih sopstvenih redova.

Peter Filip bio je dugogodišnji dopisnik iz Izraela

Peter Filip bio je dugogodišnji dopisnik iz Izraela

Kada su se Netanjahu i Ganc neposredno pre Uskrsa dogovorili o saradnji, tada je bilo reči o vladi nacionalnog jedinstva. Buila je do posledica žurbe, ali i nevolje, jer su obe strane očigledno verovale da jednu takvu koaliciju samo na taj način mogu da prodaju biračima. Građane u to mora da ubedi vanredno stanje zbog pandemije korone, smatrali su. U međuvremenu se govori samo o „vladi nacionalnog jedinstva“, pa čak i rotacija na vrhu kabineta, koja je na početku izrazito naglašavana, sada se samo retko spominje. To doduše nije sklonjeno sa dnevnog reda, ali postoji velika sumnja da će Netanjahu zaista nakon 18 meseci dužnost predati Gancu.

Sledi aneksija Zapadne obale?

Ostaje i tema koja je u Netanjahuvom petom po redu govoru povodom preuzimanja premijerske dužnosti bila pomenuta tek na petom mestu, ali koja je verovatno bila glavni razlog Pompeove iznenadne posete. Reč je o Netanjahuovoj nameri da – što je skorije moguće – pripoji velike delove Zapadne obale okupirane 1967. u Šestodnevnom ratu. Premijer zna da on u tome ima principijelnu podršku američkog predsednika Donalda Trampa, iako je nedavno morao da strahuje od gubitka podrške Bele kuće.

Tramp je odradio u neku ruku „preliminarni posao“ – priznanjem aneksije sirijske Golanske visoravni kao međunarodnopravno dozvoljene, a ujedno i premeštanjem američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, grad čiji je status nerazjašnjen još od 1948. Američki predsednik i u svom navodnom Mirovnom planu za Bliski istok govori o proširenju izraelskog suvereniteta na jevrejska naselja na Zapadnoj obali. Zbog sve veće kritike u SAD u vezi s tim pitanjem, a pre svega zbog korona-politike Donalda Trampa, Vašington u međuvremenu usporava. A Izrael o tome odlučuje sam. Poruka iz Vašingtona glasi: Ipak je važno je da se o tome razgovara sa Palestincima i postigne saglasnost.

Otpor širom sveta

Svima je jasno da se to neće dogoditi. Palestinci odbijaju takve razgovore, jer bi tako morali da se odreknu ideje o sopstvenoj državi. Jordanski kralj Abdulah II još jednom je upozorio da bi aneksija dela ili čitave Zapadne obale mogla ozbiljno da ugrozii mirovni ugovor njegove zemlje s Izraelom iz 1994. I zbližavanje Izraela s arapskim državama proizvođačima nafte bilo bi ugroženo, kao i odnosi Izraela s drugim zemljama: Kina je već izrazila kritike, pa čak I EU razmatra uvođenje sankcija protiv Izraela.

Netanjahu je do sada radio kao da ga ništa ne može odvući od njegovog plana. Ali i njemu mora da je jasno da Izrael sebi to u stvari ne može da dozvoli. Zato je i Beni Ganc glatko sebe mogao da poštedi klanjanja pred američkim ministrom spoljnih poslova Majkom Pompeom.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM