Vesele siromašne penzionerke

"Ma, baš nas briga! S pesmom i smehom idemo kroz život, jer želimo dugo da živimo!" Dvanaest penzionerki peva ove stihove na takozvanoj "Fiskulturi za bake" u Domu kulture u bugarskom Asenovgradu. Svakog dana se ovde 90 minuta šire ruke, istežu noge, jačaju leđni mišići. "Sport održava zdravlje. I što je još važnije, pritom zaboravimo na brige zbog nemaštine", kaže instruktorka Marija Ivanova.

Gipka penzionerka je pre dva dana napunila 80 godina. Za proslavu svog rođendana je mesecima štedela. "Valjušci od mesa, torta, vino, rakija: za sve sam se sama pobrinula", kaže ona ponosno. Za to je otišlo pola penzije. "Ali, nema veze, jednom se živi", kaže ona brzo kao da želi da prikrije koliko je to teško bilo ostvariti.

S onu stranu "normalnog" života

Marija ima 110 evra penzije nakon što je 35 godina radila u tekstilnoj industriji. Zbog dve operacije raka uz to ova udovica još dobija 35 evra kao invalidski dodatak. To je ukupno 145 evra. Zapravo u Bugarskoj je "za normalan život" potrebno dvostruko više, pišeu jednom izveštaju Udruženja nezavisnih sindikata Bugarske (KNSB).

Ali, većina bugarskih penzionera o tome može samo da sanja. 60 posto njih dobija manje od 150 evra mesečno i živi ispod granice siromaštva - kao i Marija. Četvrtina penzionera dobija samo minimalnu penziju od 80 evra, što je najniža minimalna penzija u Evropskoj uniji. I s obzirom na prosečnu penziju od 165 evra Bugarska je na dnu EU. U susednoj Rumuniji to je ipak 198 evra, u Poljskoj 469 evra, u krizom uzdrmanoj Grčkoj 663 evra.

Mleko je luksuz

Kako se s tako malo novca živi u Bugarskoj u kojoj su neki prehrambeni proizvodi skuplji nego u Nemačkoj? "Mi smo svetski prvaci u odricanju", kaže Marija. Posle vežbe ona kod kuće pripremi jeftin ručak - najčešće pasulj, sočivo ili krompir. Riba ili meso retko su na jelovniku. I mleko retko pije, jer litra košta najmanje jedan evro. "Čula sam da je mleko u Nemačkoj upola jeftinije, je li to tačno?", pita ona.

Ali Marija ne želi da razgovara samo o novcu pa iz fijoke vadi svežanj medalja. Četiri zlatne i tri srebrne medalje osvojila je poslednjih godina na takmičenjima seniora. "U trci na sto metara na plaži sam nepobediva", kaže ova 80-godišnjakinja. "Sport me usrećuje. Ne želim da, kao mnogi penzioneri, od jutra do mraka kukam o teškoj svakodnevici u našoj zemlji." I zato traži samo "pozitivne prijateljice", kao što je Stanka Atanasova koja takođerspada među najbolje sportistkinje među seniorkama u Asenovgradu. "Stanka je bogata", kaže Marija na putu prema svojoj prijateljici.

Pomoć unucima

Ova 66-godišnja "bogatašica" je 30 godina radila kao medicinska sestra i ima 160 evra mesečno. Ali, ona povremeno obilazi bolesnike po kućama kao samostalna negovateljica i tako zarađuje još oko 100 evra mesečno. Zajedno sa suprugovom penzijom - to je 460 evra, što odgovara prosečnoj bugarskoj plati. A tu su još i dve sobe u potkrovlju koje iznajmljuju mladima, priča ova penzionerki uz kafu i kolače.

Stanka i njezin muž izgradili su kuću još za vreme komunističke diktature u Bugarskoj. Danas je to za njih spas. Prema podacima Eurostata, 84 posto Bugara živi u vlastita četiri zida. U Nemačkoj stan ili kuću ima samo polovina stanovništva.

Stanka većinu svojih primanja daje drugima - ćerkama i unucima. Ona smatra da se po tome razlikuje od zapadnih Evropljana. Bivša medicinska sestra se godinama brinula o svojim unucima, iz dana u dan. Danas za njih svakodnevno kuva i plaća im privatne časove engleskog i muzičku školu. "U Bugarskoj mladi ljudi imaju malo šansi, zato im treba pomoći. Inače će kao i mnogi drugi pobeći u inostranstvo."

Treća u društvu aktivnih baka je 70-godišnja Neli Argirova. Ona je na sastanak sa Marijom i Stankom došla s flašom soka od breskve koji je sama napravila. "Imamo voćnjak i povrtnjak", priča ona. A na balkonu gaji pradajz.

Štede za mrtvački sanduk

I Neli je radila kao medicinska sestra, ali ima samo 80 evra penzije - upola manje nego Stanka. Nekoliko godina nakon što je Neli otišla u penziju, one su znatno povećane. Ali, ne za njeno godište. "Nisam imala sreće kao Stanka", kaže ona bez imalo gorčine.

"Ipak imamo krov nad glavom, ali radije ne pitajte kad smo kuću zadnji put renovirali ili nabavili novi nameštaj", kaže Neli. Za mašinu za veš Neli je štedela više godina. Njen nameštaj je izrađen još u bugarskim socijalističkim fabrikama. Za novu odeću ili ulaznice za bioskop ili pozorište penzija nije dovoljna. "Tri evra za ulaznicu nemam", kaže ona i ovaj put ne može sakriti svoju tugu.

Neli i Marija pričaju da su i one pre više godina poslednji put kupile neku odeću: lepe, crne kostime. U njima bi mogle biti i sahranjene, kažu one. "Zapravo mi treba novi šporet sa rernom, ali onda bi deci nedostajao novac za moj mrtvački sanduk - to im ne mogu učiniti", kaže Neli i donosi iz kuhinje flašu domaće rakije.

"Dosta je priče o nestašici novca i sahranama", kaže ona i nazdravlja s prijateljicama. "Mi nismo siromašne jer naše duše su bogate", teše se međusobno ove tri penzionerke. "I sve smo još uvijek uspešne sportistkinje, zar ne?Živele!"