Nacisti nisu odjednom ponovo tu - oni nikad nisu nestali | Izbor iz štampe | DW | 04.11.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Nacisti nisu odjednom ponovo tu - oni nikad nisu nestali

Švajcarskom piscu Lukasu Berfusu je uručeno najprestižnije književno priznanje u Nemačkoj - Nagrada Georg Bihner. Berfus je uručivanje nagrade u Darmštatu iskoristio za vatreni govor protiv zaborava nacističke diktature.

„Nacisti i njihove ideje nisu se iznenada ponovo pojavili. Oni nikada nisu ni nestali..(…) Ko zaboravi poslednji rat, već priprema sledeći", rekao je između ostalog 47-godišnji švajcarski pisac u subotu na ceremoniji u Državnom teatru Darmštata kada mu je uručena nagrada Georg Bihner. Nagrada čiji je novčani iznos 50 000 evra, smatra se najvažnijim književnim priznanjem u Nemačkoj", prenosi Hesišer rundfunk.

Delo višestruko nagrađivanog Lukasa Berfusa je obimno: Novele, kratke priče, eseji i drame.

„Rođen 1971, Berfus je nagrađen za književno delo i posebno zbog njegove strasti za razmišljanjem, zbog njegove spremnosti da stvari dovede do ekstrema - a možda čak i zbog hrabrosti da pogreši. U obrazloženju Bihnerove nagrade se kaže da je Berfus autor s „nervoznom političkom svešću o krizi", navodi Špigel koji potom ukratko opisuje sadržaj njegovih najznačajnih dela.

„Drama „Seksualne neuroze naših roditelja" bila je njegov prvi veliki uspeh. To je priča o fizičkoj požudi mentalno zaostale osamnaestogodišnjakinje, koju na užas njenih najmilijih privlači stariji muškarac sumnjivog karaktera.

U „Dvadeset hiljada stranica" 2012. kritikovao je potiskivanje krivice kod Švajcaraca zbog njihove politike zatvorenih granica tokom Holokausta.

U komadu „Duh slona", koji je premijerno prikazan prošle godine u Narodnom pozorištu u Mannheimu, u dalekoj budućnosti jedan arheološki tim u „kancelarskom bungalovu" na obalama Rajni kopa po zaostavštini Helmuta Kola tražeći dokaze za „pogrešno razmišljanje jedne primitivne kulture".

Berfusovi romani su možda još više uznemirujući od njegovih drama. U „Sto dana" (2008), Berfus piše o genocidu u Ruandi sa stanovišta švajcarskog radnika za razvojnu pomoć, koji se krije u kući u Kigaliju i postaje bespomoćni svedok ljudskog klanja.

Fotografije nekih od milion žrtava masakara u Ruandi

Fotografije nekih od milion žrtava masakara u Ruandi

U „Koali" (2014) govori o samoubistvu svog polubrata, koji je sredinom svojih četrdesetih prekinuo nezadovoljno postojanje koje je trajalo skoro celog njegovog života.

U „Hagardu" (2017), Berfus opisuje bekstvo čoveka iz njegovog naizgled dobro uređenog građanskog života, i koji nestaje na jedan istovremeno svakodnevni i bajkovit način.

Svojim dramama i proznim tekstovima Berfus želi da dovede u pitanje sliku koju imamo o sebi. Na jednom predavanju je rekao: „Situacija u svetu, dakle sve ono što se u ovom trenutku događa ili ne događa je - nažalost, drugačije se ne može reći - da povraćaš."

Švajcarska je ludilo  - bio je naslov poznatog i zloglasnog Berfusovog teksta koji se u oktobru 2015. pojavio u Frankfurter algemajne cajtungu. Berfus ga je sam deklarasio kao - upozorenje. U tom tekstu je za zemlju u kojoj živi napisao da ima „psihotični poremećaj". On tu izveštava o „jednom jevrejskom sugrađaninu kojeg je usred bela dana u Cirihu napala smeđa rulja (neonacisti). Osvrće se na trulež političkih argumenata u zemlji čiji stanovnici sebe shvataju kao „narod patuljaka". Napada okupaciju medijskih i kulturnih institucija od strane desničarskih političara i moć novca. Ono što razlikuje Švajcarsku od zemalja poput Francuske i Austrije, kaže Berfus, je 3,6 milijardi u privatnom vlasništvu koje ekstremizam ima u ovoj zemlji," čitamo u Špiglu.

Dojčlandfunk piše da je mirovna politika bila centralna tačka u govoru Lukasa Berfusa koji je obuhvatajući period od nacionalsocijalizma do danas, započeo mračno i završio sa nadom. Evo nekih najvažnijih citata tog govora:

„Ja sam odrastao u Evropi 20 veka u vremenu koje se naziva - Hladni rat. Na obe strane su bila minska polja, stotine, hiljade raketa sa nuklearnim punjenjem. Svakog dana smo računali s tim da sve ono što smo nazivali ljudskom civilizacijom odjednom nestane - bilo namerno ili slučajno - što je ustvari svejedno. Mržnja je bila betonirana i nepremostiva, kao gvozdena zavesa. I mislili smo da će uvek biti tako.

A onda je tačno pre 30 godina sve postalo drugačije. Jedna imperija je pala - bez nasilja, preko noći. Svi koji su to doživeli, zauvek će se sećati toga što se može nazvati čudom, tog svetlog trenutka ljudske istorije.

Ali, to proleće posle duge zime trajalo je kratko.

Sarajevo, 18.12. 1994.

Sarajevo, 18.12. 1994.

Samo par godina kasnije, sasvim obični muškarci, sa svojim običnim stomacima nabreklim od piva, penjali su se na brda oko Sarajeva i pucali nasumice na sasvim obične ljude, žene, decu, stare, koji su čekali u redu za vodu ili hleb. Gledali smo to ujutro, u podne i uveče - 1425 dana. To se dešavalo samo u jednim gradu u Bosni, 11 000 ljudi je ostalo na njegovim ulicama. Sto hiljada mrtvih u Bosni, u toj mojoj tek oslobođenoj Evropi. Ona, još pijana od radosti, nije bila u stanju da zaustavi ubijanje. A ubice, kojima su prostirali crvene tepihe, kao i sve ubice, obrazlagali su ubijanje samoodbranom. Šta je to bilo sa mojom Evropom? I šta je to još uvek sa njom?

Tako sam je odrastao. To je bilo moje političko obrazovanje."

Berfus je govorio o putovanju u Poljsku, kada je imao 20 godina i tokom kojeg je neplanirano bio i u Aušvicu. To spada, kaže, u njegova najznačajnija iskustva.

„Šta god da započnem da pišem, svaka priča se pre ili kasnije nađe u blizini neke masovne grobnice. U suštini, ja sam još uvek u Aušvicu i još uvek se pitam: Kako je sve to moglo da se dogodi?

To pitanje me povezuje sa Bihnerom. Njegov Danton se pita: Šta je to u nama, šta to laže, krade, bludniči i ubija? Danton je ubica. Ubica koji traži opravdanje za svoje zločine. Takve su ubice, bez izuzetka.

Transport za koncentracioni logor Aušvic je bio besplatan samo za decu mlađu od 6 godin, 1941.

Transport za koncentracioni logor Aušvic je bio besplatan samo za decu mlađu od 6 godina, 1941.

Ne, zlo nije u nama, već između nas, tu pred nama i ono je birokratsko. Možemo da ga čitamo, slušamo, u naređenjima, u propisima - kao onim da su ljudi koji su u vagonima za stoku transportovani u koncetracione logore morali sebi da plaćaju voznu kartu: odrasli punu cenu, mladi pola cene. Tarifama nemačkog Rajhsbana je bilo određeno da samo deca ispod 6 godina - putuju besplatno u Aušvic.

Nije zlo u nama i to je dobra vest. Kada bismo bili hrabri, i kada se ne bismo plašili za svoj život, mogli bismo da mu se suprotstavimo i pobedimo ga.

No, za to je potrebno da ljudi nešto nauče iz istorije. Ali čovek zaboravlja, pogotovu najvažnije lekcije.

Tako sam ja na primer zaboravio da denacifikacije nije bilo.

Trebalo je da me na to podseti jedna žena koja je preživela Aušvic, na jednoj javnoj manifestaciji u januaru pre dve godine. Ja sam to znao, ali sam zaboravio.

Na primer, da je nacionalsocijalistčka elita posle 1945. nastavila da postoji i funkcioniše. Zaboravio sam da je maja 1945. NSDAP imala 7, 5 miliona članova i da je do 2006. u Nemačkoj osuđeno samo njih 6500. To znači da se od 1000 članova NSDAP-a njih 999 izvuklo bez ikakvih posledica. I ne samo to: bili su korisni u vojsci, umetnosti, politici, i ništa ih nije sprečavalo da budu i na najvišim funkcijama."

Na kraju svog govora Berfus je istakao da svedoci fašizma umiru i da je na nama da pronađemo narativne oblike, kako književne tako i novinarske, kako bi sećanje održali živim.

Akademija za jezik i književnost u Darmštatu od 1951. dodeljuje nagradu Georg Bihner autorima koji pišu na nemačkom. Među nagrađanima su Maks Friš (1958), Ginter Gras (1965), Hajnrih Bel (1967), i Terezija Mora (2018). Georg Bihner je bio revolucionar i pisac, rođen 1813. godine u Velikom vojvodstvu Hesen, a umro je sa samo 23 godine 1837. u Cirihu. U njegova malobrojna dela spadaju drame Dantonova smrt i Vojcek.

Priredila: Dijana Roščić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM