Na Trampovom terenu za golf

Tramp je ove sedmice stao pred novinare iz čitavog sveta i najavio da će dati svoj doprinos daljem uništenju sveta. Sporazum o klimi je, veli, loš dil za SAD. Režiser Majkl Mur je na Tviteru objavio da je „Tramp upravo počinio zločin protiv čovečnosti“. Setimo se predizborne kampanje i duela Klintonove sa Trampom. Tada je slovenački filozof Slavoj Žižek izazvao veliko ogorčenje jer je preporučio da se glasa za Trampa. Ali, to nije zamislio kao kompliment; u Žižekovoj preporuci se krila stara nada da će demokratski građani sa predsednikom kao što je Tramp napokon da se razbude. Dok je Hilari Klinton navikla da političku prljavštinu pere uobičajenim sapunom, sa Trampom bi bio razotkriven korumpirani sistem aktuelnog ekonomskog poretka. Žižek je u principu mislio: sa nekim kao što je Tramp, revolucija bi zakucala na vrata.

Tramp je ipak gori od korumpiranog sistema koji otelovljuje. Na konferenciji za novinare – uobičajena slika: Tramp staje pred mikrofon, sa najvećim divljenjem prema samom sebi i svom predsednikovanju, i najavljuje povlačenje u korist SAD. U Trampovom univerzumu, i klimu je moguće podeliti na pojedinačne države.

Hoće li ljudi o kojima se on na ovaj način stara biti zaštićeni od klimatskih promena staklenim zvonom postavljenim nad SAD? Kako će taj nacionalizam funkcionisati u biosferi? Hoće li ljudi – u skladu sa Žižekovim razmišljanjima – sada izaći na ulice? Hoće li biti drugog Marša na Vašington? Tramp bi hteo da nanovo pregovara. Njegov predsednički rad se sastoji od pregovaranja, pregovaranja i pregovaranja. To mu je u prošlosti donelo zlatne kule. A sada ga vodi u izolaciju. Na nju je verovatno i odranije naviknut, mada nije sasvim sam: SAD dele sudbinu sa Nikaragvom i Sirijom.

Na samitu G7 taj stil vođenja politike je već najavljen: Tramp voli da igra golf sa svetom, ali na njegovoj travi se uhvatila poledica: niko više ne zna kako da udari lopticu i ubaci je u rupu. Pa i sam Tramp ume da se saplete u tim uslovima. Svet se ljulja jer ne zna kako da se pozicionira spram te nove svetske sile.

Merkelova je posle samita G7 napala Trampov izolacionizam. Rekla je da Evropa neće biti slabiji partner. Posle samita je postalo jasno i kako je deo anglosaksonske štampe došao na ideju da proglasi Merkelovu predvodnicom slobodnog sveta. Merkelova kritikuje Trampa onako kako je to činila i Mišel Obama: ne pominje ga po imenu. Ali, ubrzo posle toga se sastala sa šefovima država Indije i Kine. Tu nedostaje samo još Rusija. Zahvaljujući Trampu, sada će EU zajedno sa Kinom da se bori protiv Zemljinog zagrevanja i za slobodnu trgovinu u svetu. A u međuvremenu Tramp tu i tamo testira rakete – ne zna se koliko će dugo još tvitovi biti interesantni za naslovne strane širom sveta.

Svetski poredak je postao nesiguran, svet nas čini nesigurnim. Evropa mora odrasti i u to u vremenu kada prolazi kroz svoju najdublju krizu: jer, dok se u inostranstvu formiraju rezervne alijanse, kriza unutar Unije nije rešena. Ekonomski oslabljen evropsku Jug se sve češće otpisuje. I ljudi koji traže pomoć pred našim granicama, postavljaju pitanje o tome gde Evropa sebe humanitarno locira, pitanje na koje EU nije odgovorila. Nije neka velika umetnost osećati se nadmoćnim u odnosu na Trampa. Suprotstavljanje tom slabom predsedniku izgleda lakše nego što se mislilo: nepouzdanost Trampa je od Evrope načinila atraktivnog partnera za druge svetske regione. Zamerka koja postoji već više decenija: da EU ne preuzima odgovornost na svetskoj političkoj sceni, uskoro bi mogla da izgubi svaki osnov.

Ali, EU ne sme da zaboravi jedno: ona može biti jak partner drugima samo ako bude jaka i iznutra. Protivrečnosti Evrope ni izdaleka još nisu rešene. Baš kao ni uloga Nemačke u toj Evropi. Ako Merkelova postane predvodnica liberalnog sveta, šta će učiniti ostatak? Hoće li je slediti? Da li bi to bila Evropa? Merkelova ima kod kuće neke nerešene probleme: dok se Tramp povlači iz sporazuma o klimi, nemački proizvođači automobila poput Folksvagena su u SAD optuženi zbog skandala sa izduvnim gasovima. Nemačka redovno ulepšava svoj bilans zagađenja ugljen-dioksidom plaćajući penale. Zaštita životne sredine je u Nemačkoj verbalna vrlina koja se često naglašava, ali koju ovde ne žele uvek da plate.

Merkelova je u ovoj izbornoj godini nanovo otkrila sebe. Izgleda da joj međunarodna bina leži. Ali kod kuće – a kod kuće, to je i Evropa – ona u svojoj zemlji i Evropi štednjom upropašćava kompletne slojeve stanovništva. Visina penzija mnogih Nemaca je sramotna kada se ima u vidu životni standard u ovoj zemlji, a povećava se i jaz između siromašnih i bogatih, između Severa i Juga, sve to.

Ove nedelje je Berni Sanders bio gost u Berlinu i bio je ono što Martin Šulc za mnoge ne može da bude: neko čije srce uverljivo kuca na levoj strani. Levo – to je tamo gde se nalaze oni ljudi za koje Žižek misli da bi sada zbog Trampa trebalo da se pokrenu iz sopstvene inertnosti. „Ne smemo više da prihvatamo pohlepu milijardera“, rekao je Sanders u Berlinu. Trenutno, međutim, prihvatamo čak i da milijarderi posežu za političkom moći – i da je i dobijaju. Ako EU želi da popuni rupu koju je napravio Tramp, onda mi Evropljani konačno moramo da budemo načisto sa pitanjem kakvu Evropu ova EU želi da zastupa ka spolja i o kojima vrednostima ova zajednica zaista govori.

*Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?“ Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje.