Naše i njihove hulje | Evropa | DW | 02.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Naše i njihove hulje

U izveštaju Saveta Evrope o medijima čitamo ono što već i vrapci znaju: stanje u Srbiji nije baš najbolje. Mediji koji su blizu vladinog kazana ionako su odavno prodali profesionalnu veru za stranačku večeru.

Srbija je ponovo označena kao zemlja u kojoj raste broj napada na medije, uključujući i pretnje, a zapaljivu retoriku upotrebljavaju često baš zvaničnici.

Savet Evrope jednom godišnje iznosi činjenice o stanju medijskih sloboda u nizu zemalja koje su njegove članice. Izveštaj se predstavlja uoči Svetskog dana slobode medija, trećeg maja. Izveštaj je Savet izradio zajedno sa 14 partnerskih nevladinih organizacija.

Vlada se ne slaže sa činjenicama

Ponovo će Ana Brnabić verovatno reći da se ne slaže – kao što se nije složila sa izveštajem Fridom hausa o stanjima sloboda u Srbiji ili sa izveštajem Reportera bez granica. Premijerka ima pravo na svoje mišljenje. Problem je samo što ona sve zna bolje, kao i njen šef.

Vučić će opet nabrajati niskotiražne, kritičke listove kao i jednu „američku televiziju“ koji ga, eto, neprestano napadaju, a on, onako ozbiljno zauzet spasavanjem penzionera, nikako da im odgovori. Predsednik će „zaboraviti“ da spomene da su u zoni njegovog uticaja sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, od nešto suzdržanijeg javnog servisa do privatnih medija koji politiku shvataju kao rijaliti. Zaboraviće predsednik da kaže da u njegovu medijsku pretorijansku gardu spadaju i tabloidi koji ne praštaju neslaganje sa vođom.

Neće se predsednik setiti ni svih onih lokalnih medija koji dobijaju budžetske pare čiju distribuciju kontroliše njegova stranka – jedina obaveza posle primicanja kazanu je da ne izveštavaju o glupostima lokalnih naprednjačkih kabadahija, a da betoniranje zelenih trgova po Srbiji proglase civilizacijskim naprednjašvom.

Šta je dozvoljeno?

Nemački Špigel može da konstatuje da nastupi predsednika Vučića u vreme pandemijske krize predstavljaju „teško opisivu melodramu“, ali u većini srpskih medija je takva formulacija teško zamisliva. Već je iznervirana opaska „da se ne zavitlavamo“ upućena predsedniku prošle jeseni, jer je izbegavao da odgovori na pitanja o Krušiku, izazvala – prema navodima iz mejlova Vučićevih medijskih telohranitelja – misteriozni srčani udar, koji to, kako se ispostavilo, nije bio.

Autor opaske, kolega Miodrag Sovilj, morao je da po standardnoj proceduri prođe kroz naprednjački pljuvački špalir.

U izveštaju iza kojeg stoji Savet Evrope sve je uredno pobrojano – od targetiranja i zastrašivanja Sovilja, preko Krušika i problema sa kojima se suočio uzbunjivač Aleksandar Obradović do upada demonstranata na RTS. Ništa nije preskočeno.

Šta smo saznali nakon čitanja izveštaja? Ono što inače znamo. A šta ne stoji u izveštaju, zbog njegovog suzdržanog jezika? Stanje u provladinim medijima je – što se slobode tiče – žalosno. Zato im valjda materijalno ide sjajno. U njima sve, pa i vremenska prognoza, postaje potencijalni prostor za komentar – za hvalospeve gazdi i agresivno ruganje njegovim nejakim i medijski slabo vidljivim protivnicima. Ti mediji ne servisiraju građane nego vlast.

I šta? Ništa. Proći će i ovaj Međunarodni dan slobode štampe, pregrmeće ga Srbija kao što je i prethodnih dvadeset i kusur preturila preko glave, a da se vlastodršci nisu nešto počešali.

Problem je veći nego što se misli

Naravno, čak su i neki mediji sa kritičkom ili opozicionom orijentacijom – što u Srbiji vlast izjednačava ali što ne bi smelo da bude isto – upali u zlu gravitaciju medijski sveprisutnog predsednika. Ponavljaju grešku opozicije pa ne mogu da prevale preko usta da su završeni autoput ili čak poneka stvar u borbi protiv pandemije bili svrsishodni.

Što ne znači da ne treba da se preispita ko je koliko pokrao, kada se za tako nešto steknu uslovi. A posebno ne znači da ne treba kritikovati bezobzirnu funkcionersku kampanju i medijsku privatizaciju funkcije predsednika republike koji se ponaša kao da je državnu infrastrukturu platio iz svog džepa.

Problem medija koji za sebe tvrde da su nezavisni jeste, osim pandemijom uzrokovanog pada oglašavanja i besparice, da nisu u stanju da otklone slepe mrlje u političkoj i geopolitičkoj analitici.

Na primer, postoje komentatori, ozbiljni kolumnisti, urednici koji nikako da primete suštinsku sličnost, pa i povezanost Vučića i Đukanovića. Sudeći po jednom izveštaju Švajcarske radio-televizije iz januara, o tome se više zna u Cirihu nego u Beogradu. Možda jer je crnogorski despot rado viđeni kupac beogradskog „nezavisnog“ oglasnog prostora? Ili, kako kažu Švajcarci, ima istog „šaptača“ kao Vučić?

Naše hulje

Kažu da je svojedobno američki predsednik Ruzvelt rekao sledeće o nikaragvanskom diktatoru: Somoza may be a son of a bitch, but he's our son of a bitch. Drugi pak tvrde da je tu mitsku izreku izmislio sam Somoza.

Da ne prevodimo bukvalno, najzgodnije je da se kaže – „on jeste hulja, ali je naša hulja“. To ne bi smela da bude misao vodilja ni jednoj ozbiljnoj redakciji ili uredniku. Jer onog trenutka kada imaš svoju hulju, postaješ hulja.

Tako je pitanje slobode uopšte pa i slobode medija nekima važno u Beogradu, ali ne i u Podgorici, Mitrovici ili bilo gde. Problematično je što takvi deklarativni slobodarski duhovi ne žele da znaju da je selektivno zalaganje za slobodu – praktikovanje neslobode.

Politkovskaja, Asanž, Snouden, Aleksandar Obradović kao i svi maltretirani, ućutkivani – neki zauvek, zastrašivani ljudi koji u svojim zemljama nisu pristali na zaštitu svojih „hulja“ pa su rekli popu pop, a bobu bob, deo su iste, gorde a tužne priče koja ima bezbroj rukavaca. U toj se priči nesrećni završeci hrane ravnodušnošću većine.

Ovaj datum je povod da podsetimo na to koliko je zdravlje medija suštinsko za ozdravljenje društva. Korumpirani, zanatski nedopečeni ali razgoropađeni mediji u kojima su novinari ideološki opsluživači, sa jedne strane, diletantski hejteri na internetu sa druge, brutalni tabloidi sa treće, i spin-doktori sa prljavim novcem u pozadini, sve su to simptomi duboke krize.

Valjda smo u dugim policijskim časovima osetili koliko nam fali istinska sloboda. I da nikako ne bismo smeli da pristanemo na „hulje“. Ni na naše ni na njihove.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama